Глас подесих као да полажем пријемни испит на глумачкој академији, мислећи како је
то јако важно и да ће ме тако Драгана боље разумети.
– Верујем у Небеску Тајну!
– Штааа? У Небеску тајну? запањено ме упита и прекрсти.
Пређох преко њеног питања и наставих тамо где сам стала.
– Да. Хоћу да верујем да ми из ње Неко, сваке године шаље младе трудне голубице. То
чини да би ми преко њих јавио ЉУБАВ. Послао их је и овог пролећа да свију своје
гнездо на истуреном делу мог прозора. Ево, погледај!. Показах јој руком на место где
је једна нежна и бела голубица пре само неколико месеци слетела и снела јаје. Учинила
је то једног обећавајућег јутра, које је било обојено ружичастим тоновима.
– Замислии, сесто! Учинила је то баш на Васкрс!
Окрећући главу према прозору, Драгана ме упита прилично озбиљно.
– Где?
Док је постављала питање, ја сам добро знала, да је уложила огроман труд, да ми не
каже оно шта је уистину помислила тог часа. У суштини, ценећи ме као старију,
савладала је ”бунтовника” у себи, који јој је увек био смештен на врх језика, и који би
једва дочекао да проговори. Да овог пута случајно није успела да се уздржи, сигурно
би ми сасула у лице
”Дадо, молим те, не фантазирај! Не пишеш поезију, нити неки чланак за “Веровали или
не” већ нас две само мало ћаскамо. Разумеш? Ћаскамо. И ништа више. Мани ме тих
твојих глупости. Престани са заносом и илузијама. У ком ти веку живиш?! Учини ми
се понекад да си старија од наше маме”
Но, овог пута она то не учини, већ се потруди да покаже интересовање за тај догађај.
– Добро. И шта сад? Која је твоја улога у свему томе? Мислим… шта би даље?
Крајње унета у своју метафизичку причу, као да сам на позорници, ја наставих:
– Сада сам крунски сведок најлепшег чина на свету. Очевидац најљубавнијих љубавних
сусрета у којима се љубило и гугутало до бесвести. Својим очима сам видела и
закључила: ”Љубав макар негде живи! ”
За Драганино поимање реалности, то што ја тада спонтано изговорих, било је превише.
Превише ирационално, несхватљиво, сасвим фантазмагорично. По ко зна који пут није могла савладати, нити потиснути младалачку горчину накупљену у грудима због
проживљених санкција, немаштине, чекања хлеба у дугим редовима. И све то у
двадесетпрвом веку у цивилизованој Европи на брдовитом Балкану. У тренутку када су
се у остатку света правиле прве резервације за аранжмане за боравак на Месецу.
Признајем да сам знала да би Драгана опростила што се Београђани неће наћи на тој
листи путника за другу планету. Биле смо истимишљенице на тему Србије. Обе смо
знале да је Србија планета за себе. И да се у њој живело без, далеко мањих атракција
толико векова уназад, а да је Србима ипак било лепо и узудљиво. Умемо ми то,
говориле смо! Имамо генетски дар. Неку урођену способност, неки дерт у свом
славенском бићу, посебно овом јужном.
Али, у овом историјском тренутку, Драгана ипак не могаде преболети болест од које је
оболела цела њена генерација, за разлику од моје, која је ипак понешто лепог ипак за
живота доживела. Међутим, оног дана када је неки ”бели-свет” бомбардовао њихове
младалачке илузије, да рата више не може у овом веку бити. Тада је тај неразумни свет
проневерио очекивања и наде и показао да доброту може заменити зло. Белило живота
се претвори у црнило и од Србије и њеног главног града Београда бело остаде само
његово име.
Одувек сам била сведок да се туга увек слика црном бојом. И зато, моја скоро
идилична прича о оностраном, учини да из Драгане, као провала облака усред летњег
дана «проговори» њена генерација; проговори из ње њен двадесетпрви век. Век који је
био веч сасвим резигниран, уплашен, ојађен. Разголићен у свом потпуном посрнућу,
роптао је тражећи спас. А ја сам хтела да и даље жмурим на ту стварност.
Запазих како њено лице поприми изглед некога кога нисам познавала. Неког, ко
проживљава све ужасе садашњости. А онда се том лепом лицу дубоко исписа и
престрашеност од будућности.
– Сестро, где то, мајке ти?
– Шта то: “Где то”?
– Реци ми: где то има љубави? Одговори ми! Осим, можда, код тих твојих голупчића?
Аааа, ако ти мене питаш, ја у задњих пет година, идем само на разводе. Заборавила сам
како изгледа срећан брак. Људи се још једино љубе на венчањима и славама, по
протоколу. Евентуално на снимању љубавног филма. Грле се још једино у очају на
сахранама. Истински заљубљених, ту око нас, скоро и да нема. Оно мало
егзхибициониста које срећемо по улицама што се љубе као да ће се сваког тренутка
повалити, баш ту, где су се затекли, њих не рачунам. Кад такву слику видим, нисам
сигурна да ли снимају спот или неки мекши порнић. Зато, сестро моја, књижевнице,
ако је истина да љубав живи, дај ти љубави међу људе, макар да се не мрзимо! Мани
ме твојих академика и Нобеловаца. Лако је писати о турском добу.
– Побогу, шта хоћеш да кажеш?
– Шта хоћу да кажем? Ееее, да сам ја нека власт или бар неки фактор, ја бих поставила
питање: “Господо академци, где сте били кад је грмело? Грмело ту, код нас, на нашем
прагу. Ма, каквом прагу, у нашој кући! Све се рушило! Ем смо као земља мали, а сада
смо и бедни…
Помало се зачудих њеном размишљању, јер бисмо као сестре обично претресале
женске и љубавне теме, но овог пута она ми наметну тему коју нисам прижељкивала.
Но, руку на срце, учини ми се да сам добро прошла јер Драганина генерација нема
длаке на језику. Знајући њен бритак ум, а и њен оштар језик, помислих да ме је могла
лако ,,оплести,, али ме је ипак поштедела тешких речи.
Међутим, нешто у мени ми није давало мира и успротивих јој се, као да сам ја
одговорна за насталу поражавајућу друштвену и политичку ситуацију у којој смо се
сви нашли… Почех бранити неодбрањиво.
– Да ја тебе питам: А шта ти булазниш? Тих година није могло другачије. Свак је радио
своје. Ти у оквиру ЈАТ-а, а ја у мом удружењу. Најлакше је ударити по интелектуалној
елити. Ту смем и себе у њу да убрајим. Уосталом, ми смо се оглашавали!
Тада у себи признадох да, веома мршавим аргументима покушавам оправдавати
Српску интелигенцију. Готово увређено рекох:
– Можда ниси информисана, али чинило се све шта се могло чинити.. Свашта би нам се
могло замерити али не и да сви универзитетски професори, академици, уметници нису
своје нагомилано знање делили и да нису преносили на поколења. Све те умне главе су
се својски трудиле да неуморно отварају очи целом свету. Покушавале су да стану на
пут »гурању« лажне слику о Србији и Србима. Слике засноване на основу формираних
пресуда Хашког трибунала. А све те пресуде су темељене на сведочењима злих
странаца у оквиру њихових научних радовова, као и на низу измишљотина
антисрпских сила које владају светом.
У тренутку ухватих да претерујем са својом одбраном нечег што није мој посао и што
ће само историја једном показати да ли је интелектуална елита учинила довољно или
није. Спустих »лопту« и покушах тему пребацити на своју »воденицу«
– Сестро, да ти ја кажем. Неугодне суштине живота могу се преболети само
метафизиком. У овом свету наклоњеном рату, само поезија може неутралисати галаму
оружја и мржње. Потребна је колико и храна и ваздух! – Рекох, али Драгана није
одустајала од свог става.
– Да. Оглашавали сте се шапатом и то разједињени. Интелектуалци! Интелигенција! Па
у два табора?! Мани ме ваших песничких шапутања на јастуку и ваших гостовања међу
звездама.
– Драганаааа, побогуууу. Није се могло учинити више од учињеног.
– О томе ти и говорим! Нагурали сте сву љубав у књижевност. Проспи је ти мало у
живот! Хајде! Можеш ли?
– А ко сам ја да бих је могла дати?! Није је у мени поента! – Закључих и одмах
наставих
– Поента је у свима нама! У људима! У њиховим обезглављеним срцима! О томе
говорим. Ееејј… Сада ја тебе да питам: Како би уопште могло нешто зависити од
појединца? Одговори! Наравно, немаш одговор… Нисам ни ја полудела па да
халуцинирам, већ хоћу да гајим наду и уверење да неким случајем умем да уочавам
невидеће знаке Тајанственог, послате из Ничега одозго. Слутим и хоћу да верујем да се
у њиховој посети нешто лепо и обећавајуће за човечанство крије. Да је то нека порука
и да све нас, тај наговештај, треба да радује.
Драгана ме уз подсмешљиви смешак упита:
– Волела бих да знам како ти то видиш?
– Видим! Како? Нећу да ти кажем! – прилично увређено одбрусих скоро са сузама у
очима. Мора да сам у том трену изгледала веома снуждено, па е то болно одразило на
мом лицу, што је очито њу истог трена разнежило.
– Не љути се, молим те! Чујеш ли? Чујеш ли? Знам да ти ниси крива.
– Не гњави ме – безвољно изустих, али она није одустајала.
– Молим те разуми ти мене!? Молим те! Биће ти јасно да не могу другачије да реагујем
после оволико срушених и распршених илузија, како је уопште могуће неком
веровати? Наравно, то се не односи на тебе. Ти си ми сестра, а то се од свега разликује!
– попут малог детета и даље је наваљивала:
– Реци да ниси љута. Хајде кажи! Добро знаш колико не подносим када се дуриш.
Хаааајде… Чујеш ли…?
– Када је тако, зашто се овако прегањаш са мном? – у својој стратегији
одобровољавања она нагло скочи са фотеље и лепршаво ми добаци:
– Пусти љутњу. Развеселићу те! Дај вино! Да заједно њиховој љубави наздравимо! Ево
сама ћу сипати. Само реци које чаше да узмем?
– Узми оне које ти волиш. Уосталом, снађи се сама, – тобоже снужено одговорих.
Тада осетих како ЉУБАВ преузима превласт над нашим нејасноћама. Знала сам да је
бура прошла и да ће ми Драгана убрзо доћи у загрљај. Сестрински. Исцељујући!
Одломак из још необјављеног романа Марије Јакшић – ”Ту око нас”.
