Ту где се ветар пресвлачи
звезде ничу из клица ноћи
увек плачем кад склопим очи
на раздрумљу скитачких путоказа
окачен венац белог лука вијори
да се памти
и не буде
никад моје,
ником,
кад дато ми да животом оболим,
а сејач будем лековитог биља
између огња и пепела
да ме песма надживи
а главе ми дође
рањена реч
кроз травна места
и рибне воде
засадим у ухо музику
под језик зрно сунцокрета
ту где
Аз Буки
зором одјекује.
