Јесам ли неопростиво другачија,
мање вредна од педигрираног пса,
из родног града избрисана,
па ми пожутеле фотографије
једини сведок
да сам негде припадала.
Фамилија, пријатељи,
са “до-гроба-захвалностима”,
подарише непроцењиво искуство.
– Не бојте се! Не треба ми ништа, –
теших их испрепадане –
Увек ми је било лакше кад дајем.
Празну кућу
стрпљиво носим на леђима,
срећна,
имам са ким празнину да делим.
Бог беше милостив
подаривши ми ноге,
жао ми кућа, земље и градова
неизлечиво болесних од стајања.
