О господину Дунаву и госпођи Сави
љубавна је ово прича.
Не раздвајају се већ вековима,
нит’ лети, нит’ кад је зима-цича.
Кад се пред уваженог господина Дунава,
давно, под тврђавом, промолила Сава,
он одмах рашири руке, помисливши:
– Свих ми јесетри: ова је права!
Док му је Сава, права дама,
прилазила у плаво-зеленом плашту,
гос’н јој Дунав понуди десно раме
осетивши како му ова госпа распаљује машту.
Сплете Сава прсте у таласасту дунавску косу,
па не скинувши рукавице од пенастог веза
просу љубавне чари вечног нераздвоја,
к’о каква чаробница или принцеза.
И то је та прича:
од кад се сретоше
код белога града
уважена госпођа Сава
и велики господин Дунав,
као и у сваком браку,
каткад мирно теку,
каткад се мешкоље у мраку.
Песма преузета из књиге „Позориштанца за разна друштванца“
