– Да ли би неко да уђе у Цркву св. Димитрија или је довољно да је видите кроз прозор, – подговарачки пита грлати водич непотребно вичући јер држи микрофон. Узнемирен је солунским саобраћајним колапсом услед најављених радова и ненајављених демонстрација дуж Виа Егнатиа. – Игњатијев магистрални пут су изградили Римљани у другом веку пре нове ере, – убацује. – То је данас градска жила куцавица дугачка седам километара.
Сапутница ме истовремено обавештава да је у време изградње Цркве св. Димирија овај тада византијски град био тек нешто мало мањи од Константинопоља.
– Солун је 316. године пре нове ере основао Касандро, војвода Александра Великог, ево пише овде, – изговара човек који није скинуо качкет од почетка путовања. Подиже, при том, једнолисни флајер који је на претходном одморишту поделио водич и наставља: „…Сматра се да је граду дао име своје жене Тесалонике, ћерке Александрове полусесте…“.
– Мош’ мислити, ко да је то нама битно.
Овде је Андроник предао своју кћер Симониду „небопарном орлу“, – наставља
Човек са качкетом, гласним шапатом, као да одаје једну од већих варошких тајни.
– Каквом небопарном орлу, – неко пита.
– Српском краљу Милутину, – стиже сиктави одговор.
– Ако се задржимо у цркви, закаснићемо у фабрику коже, жустро условљава нервозни водич. – Хоће ли неко да улази у цркву или неће?
У аутобусу са око тридесетак туриста, подижу се две руке. Водич размењује пар речи са возачем, па каже: – Молим да се видимо овде за највише 20 минута!
Уз две жене, аутобус напушта још осморо путника.
Хиљадуседамстотинапетнаестом годином од смакнућа Димитрија Солунског протиче септембарски дан. На час је заустављен црвеним семафорским светлом заједно са групом ужурбаних туриста.
Велики лучни прозори Цркве св. Димитрија украшени густо изукрштаним витким дрвеним приткама, не делују као да заробљавају. Ни грађевину, ни поглед. Напротив. Ко не пристане на гоњење водича, биће награђен за свако стрпљиво чекање које овде траје тачно онолико колико је потребно да се свуда крене и стигне на време.
Остављајући благо сунце у залазећем ходу ка Олимпу, скупина улази у најстарији солунски православни храм који носи име светог Димитрија. Парче дариваног времена троје проводе клечећи крај кивота са моштима тог светитеља који, нетрулежан и наизглед непомичан, чува овај град. Група целива стаклени зазор око кивота и изговара молитве. Онај човек је скинуо качкет.
Не стижу да застану код мозаика на којем је свети Димитрије и који Велики пожар, чудом неким, није прождрао. Не стижу да купе бројанице. Дугачак је ред био дуж пулта црквене продавнице. Не стижу да се изненаде што је плато, који и у повратку претрчавају, мањи него у доласку. Не стижу да фотографишу лепоту дугих сенки дуж углачаних плоча. Сивих, румених и наизменичних.
Потом прескачу улицу и – у аутобусу су.
Колоне аутомобила су се лагано кретале. Демонстранти су се повукли. Крећу.
Водич прелистава проспект и чита чинећи да жагор путника престаје да звучи несносно: – Од како је 1917. године велики пожар прогутао трећину Солуна, тада један од највећих и најмодеријих европских градова, нове су зграде и тргови грађени на приличној узајамној удаљености, а што им је значај већи, раздвајани су богатијим зеленим појасевима и парковима.
Аутобус стиже пред фабрику коже. – Имали смо среће, – најзад је осмехнут водич. – Уживајте у куповини. Магацин се затвара за 35 минута.
Троје остаје да седи на клупи уз главни улаз. Исто их толико стоји око високе металне пепељаре и пуши. Неко пита, никог одређено: – Како је избио Велики пожар? Беше 1917. година?
Млади човек дуже црне косе везане у реп, одговара: – Да. Ватра и слама. Дословно. Тамо, – подигао је руку и показао на западну стану града, – између центра и Горњег града, било је избегличко насеље. Субота, 5. август. Баш врућ дан је био, око три сата поподне. Једна је жена изнела мали плински шпорет како би довршла ручак у хладовини. Док је припремала храну, варница је одлетела на сено. Ватра се брзо ширила. Беснела је 36 сати. Нестала је трећина града, било је близу 80.000 жртава, изгорела је и црква Св. Димитрија…
Ви сте наставник историје, – пита га Девојка зрела за удају.
Јесам.
Види се одмах. Лепо је знати.
Да сам наставник?
Не. Мислим, да…
Обоје су се насмејали. Када у Нишу двоје путника буде изашло из аутобуса, они ће до Београда седети заједно.
…
Уредно покупљене проседе косе у непотребо високу пунђу, госпођа у трећем реду иза возача, на седишту до прозора, тонула је у сећање. Нана јој је причала да је уз Бога и њеног оца, и св. Димитрије заслужан што постоји.
Чедомир, дечак имена дужег од броја својих година, једва је дисао. Није отварао очи нити је проговарао. И тако већ трећи дан. Мајка му Јелисавета, коју је цело село знало као Ветку, четвртог јутра дотеже футу, широку сукњу каква се носи у Јужној Србији, огрте гуњ и истрча из куће.
– По снег си отидо накуд једну жену што си је умела да баје. Какој ми казувала, такој сам работила. Све с’м си ставила пред икону на св. Димитрију. Утре, татко ти прогледаја. А утре беше Митровдан. Вратија му живот у душиче… – причала јој је нана по десети, по педесети пут. И сваки пут је девојчица стрепела хоће ли дечак преживети високу температуру изазвану маларијом. Сваки пут, као да први пут слуша ту причу. Као да дечак после није одрастао и постао њен отац.
Захвална светом Димитрију што јој је спасио сина, нана је од тада, поред породичне славе славила и овог светитеља. Пред упокојење, молила је снаху: – Не престај, жив ти очи. Погачку, макар малечку, увек да му замесиш за Митровдан.
Пре нешто више од три деценије, баш на св. Димитрија којег су родитељи Госпође уредно покупљене косе редовно и испотиха обележавали стрепећи од огњеног беса црвених књижица – родила им је унуку.
Отац јој је отишао пре седам година. Преломивши веру у идеологију, па идеологију у веру, попустио је пред жељом унуке да се исповеди и причести. Дошао је о. Димитрије из оближњег манастира. Када је отац Госпође са неразумно високом пунђом зауставио дисање, она је још неко време остала са главом на његовим грудима. И чудила се и чудила како му дивно мирише душа. Данас је у солунском храму препознала тај миомирис. Захваљујући св. Димитрију који је развезао саобраћајни чвор у Солуну.
…
Види ме, струк ко осица, – кокетно се окретала млађа жена показујући свој заиста
витак стас дотегнут каишем ганц новог кожног мантила.
Дивно ти стоји, сестро, – тетоши је мушки глас који допире из задњег дела
аутобуса. – Одакле си ти, позната си ми?
Из Сталаћа. Ал’ има мене на инсти. Зато сам ти позната. Певам ко славуј.
Из Сталаћа? Е, имам и ја за тебе једну песму, али је не знам певати, него говорити:
„Фалио се турски цар Мемеде: / – Отићи ћу беломе Солуну, / погубићу Пријезду војводу, / обљубићу љубу Пројездину…“
Какав Солун? Пријезда је сталаћки војвода, – љутну се млада жена, навлачећи
капуљачу обрубљену белим крзном које је попут преуморне мачке обујмљивало њено препудерисано лице. Пљуцкајући длаке поларне лисице, бранила је Сталаћ: – Нису у море, него су у Мораву скочили Пријезда и Јелица. Какав Солун, богати.
Невидљиви рецитатор се смејао: – Добро де, само те чикам. Да видим је л знаш још нешто или само да певаш.
Боље ти је да не знаш шта све знам, – одбрусила је. – Не би се ти снашао, хаха,
смејала се, извештачено избацивши кук неколико пута приредивши кратку плесну кореографију.
Браво! А шта певаш?
Пусти јутјуб, куцај Цица Тица и уживај. Можда нешто и научиш, довикивала се са
непознатим гегајући се ка задњем делу аутобуса и придржавајући се за наслоне седишта између којих се провлачила.
Молим путницу да се врати на своје место. Не можете стајати док је возило у
покрету, – водич је био никад гласнији.
Госпођа са уредно покупљеном косом у непријатно високу пунђу, имала је, међутим, пријатан глас. И очигледну потребу да изглађује могуће вербалне сукобе: – Опростите, ево сам на гуглу наишла на објашњење, – рекла је интонацијом доброг професора – каже овако: Како је у песми – мисли се, знате, баш на ову песму што ју је господин почео – како је, дакле, дошло до замене Сталаћа за Солун тешко је претпоставити, па ће најпре бити да је у питању индивидулани ексцес једног мање обдареног и мање концентрисаног народног певача…
Смех путника се утишавао неколико минута. Заправо, прекинуо га је водич, одсечном информацијом: – Са ваше леве стране је Бела кула, симбол Солуна.
Дајте мало више података, неко је добацио.
Водич је поново укључио микрофон и прочитао са екрана мобилног телефона: – Подигнута је у 15. веку, након што су Османлије освојиле овај град. Називали су је Лавља кула, Кула Каламарија, Кула јањичара и Крвава кула, у време када је постала затвор и губилиште за осуђенике.
Госпођа са претенциозном пунђом се поново пријатно огласила: – Ако дозволите, само још нешто. Интересантна је прича о томе како је кула постала Бела кула. И она је читала: – У другој половини 19. века, када су ветрови реформи, под притиксом Енглеске, дували Отоманским царством, Кула са својим „крвавим“ именом није одговарала новом карактеру царства. Тако да је одређено да је у замену за своју слободу у бело офарба осуђеник по имену Нејтан Гилади.
Спустивши телефон, неке је од путника дотакла погледом, говорећи: – Прича се да су му Турци наредили да Кулу прекречи у бело за само једну ноћ. Ако успе – пустиће га на слободу. Кулу високу 40 метара, као шестоспратница, и пречника 22 метра, Најтан је целе ноћи кречио молећи се и молио се кречећи све док није почело да свиће. Балдисан, стропоштао се уз сам улаз. Када је отворио очи, било је зрело јутро. Угедао је затворске чуваре и неколицину османлијских војника како у чуду посматрају Кулу, примичући па одмичући очи од њене белине. Знао је Нејтан ко је то учинио. Ко га је спасио. Ко је чуо његове молитве. Заштиник Солуна је и њега помиловао.
Лепа прича.
Хвала, госпођо.
Бравооо!
(Чуо се усамљени аплауз).
Свети Димитрије, ко би други.
И ја сам чула да је то тако било.
Молитва је чудо…
Цица Тица је и даље покушавала да олабави и одвеже појас новог кожног мантила који је, зарад струка ко у осице, стегла у чврсти чвор. Уста су јој била безнадежно стиснута.
