Оданде вири његова, одавде – моја глава.
Он сасвим црн, ја сасвим плава.
Он чупавог и гргуравог лика,
ја озбиљна као матурска слика.
И заљубих се намах у чарне му очи,
па још када ми у крило скочи,
јесте, пострада ми хаљина бела,
ал’ пустити га више нисам хтела.
И прође, ево, деценија цела
од дана кад сам га срела.
Као и тада, и данас багрем цвета,
и он се умиљава док уз мене шета.
Ја са расположењем како-тако,
синем са сунцем ал’ се и снуждим лако.
А, он?! Весео и кад је блатњав сав!
Само ме топло погледа и „каже“: ав, ав, ав.
