Небо беше данас сасвим плаво, целцијато цело,
нит сребрног прамичка, нит парченце бело.
И димњаци, и кровови… – уронише у тај ваздушни једнобој,
у ту огромну пелерину, за коју нема нит број, нит крој.
Сад, не би ово чудно било
да се, на пример, у мају збило,
него се то небо без иједне беле тачке,
догоди у месецу кад се заљубљују мачке.
А то је месец иза јануара, а пре марта,
кад мраз још увек улицама шпарта,
кад не лети перје, већ санке,
кад се још не једу шљиве ранке.
Све се изнаопачило,
шта год то значило.
Ал’ добро: ваља мало и небом да се мајеш,
што га чешће гледаш, дуже ћеш да трајеш.
