У земљи у којој се зими
не чује лавеж паса
јер морају боравити
уз топле пећи
својих власника
моја се раскалашна
нада распршује по тротоарима,
попут балтичке пене
ношена
ветром што режи.
Дужину корака
мерим препорученим
ритмом интеграције
и кријем синкопе
сопствених очекивања.
Свлачим особеност
док лежим
на туђем травњаку.
Искорак фалшира
на свим језицима.
У држави у којој се
псима оперишу гласне жице
да не би лајали,
ћутећи се односи смеће
у кесама веселих боја
кроз новогодишње окићен
северни град.
Мигранти, Украјинци и нешто мало Скандинаваца
корачају ритмом асимилације.
У нетишини, ова се земља наоружава.
