Уз поштовање према Кортасару,
поезија се ипак не може лишити
дескриптивних пасажа,
скрибоманске акробатике,
стилских обриса,
имагинарних фигура,
менталне гимнастике
и осталих елемената које он,
са својим пампа срцем,
препознаје као декоративну књижевност.
Јер сви сонети,
рапсоди и барди,
аеди, оде, химне,
епови, рецитали и поеме
свели би се на само једну реч:
Бол.
Паин.
Wех.
Аци.
Долор.
Итами.
Боль.
Ла доулеур.
Фáјдалом.
А онда,
зашто бисмо је такву,
аксиомски огољену,
незанимљиву за душекопање и заумно грабуљање,
питам – зашто бисмо је такву уопште укоричавали?
Зашто изговарали?
Него онај ко пожели песмом да се каже,
нек се притисне модрим шакама,
свако по својим замуклим грудима,
свако у својим црним земљама.
И нек ућути.
Разнобојно.
Значи, то си ти хтео?
Кад тебе нема,
да замру пасуси и алегорије?
Е, па не може!
Хоћу поезију.
И хоћу декорацију.
Чујеш ли ме, ти
аргентинска хронопијо!
Ако се посуновратимо,
удружено ужаснути црно-белим сивилом
уништићемо се спознајом
која се свуда исто препознаје и чита,
упркос томе што се различито кркља:
паин wех аци долор итами боль ла доулеур фáјдалом бол.
Чујеш ли ме, хронопијо,
престрашена бесмислом са два лица.
