Не знам када је почело,
како се развијало, јер сам
доцкан уочио да понављање
има одлику тенденције.
Ако би на мах упутили
непристрасан поглед,
претварање покорнисти у веру
послужило би као
разумљива оптимизација личног живота.
Дакле, веровао сам родитељима,
да је боље да сам добар, милосрдан и трпељив,
да сузбијам нарав пред
разлозима за побуну,
учитељима,
да знање мења понашање
ради стварања новог света,
а да формирање личног става
открива потиснуте
слабости због којих се
испада из поретка,
женама,
да предавање није
гест сједињења него
доминација оних који
виде само себе, над онима
које рађају живот,
трпе и скривају бол,
људима,
да им треба само још мало,
а да ће истина бити сазнатљива,
када тишина постане све о нама.
Касно је јасно да
протекло време разара
страшније од заблуда и неправде.
Па се упиташ да ли је:
де омнибус дубитандум,
утеха да је заиста,
заиста вам кажем,
једино могуће
живети као верник?
