Несхватање ситуације убрзава процес уништења.
Лакше је потопити брод, кад не знаш да се на њему налазе деца. Познавање реалне ситуације би многе отрезнило, али знања нема. Судећи по усклађености и доследности деловања, може се закључити да постоје снаге које савршено разумеју природу дешавања… Корени нечињења влада свих земаља крију се у неразумевању.
Корени процеса усмерених против људи су у метафизици. Метафизичке процесе је немогуће схватити тренутним, материјалним начином мишљења. Формално – светом владају људи успаваног разума. Реално – процеси су под контролом сасвим других сила.
И оне су усмерене против човека.
Демократија се у пракси претвара у велико зло, велико чак и у поређењу са фашизмом. Њена нарочита опасност је у томе што страшни грабљивац носи добронамерну маску. Искрене борце за демократију оправдава њихово незнање, «јер не знају шта раде». Они упорно затварају очи пред стварношћу, живећи као у сну.
Фашизам је бар отворено објављивао своје намере, и људи су имали могућност да се заштите. Демократија скрива своју суштину испод гомиле лепих речи и фраза научног призвука. Демократија не каже отворено: «Или ћеш ти појести другог, или ће тебе појести», не каже: «Пљачкај слабије!»
Уместо тога, она проповеда о једнаким правима и о конкуренцији. Демократија не каже у лице да је «човек човеку вук», она говори о неотуђивим личним правима. Не говори отворено о планираном кварењу омладине, као о средству смањивања наталитета у оквиру борбе са пренасељеношћу. Уместо тога, она се залаже за сексуално образовање и права детета.
Демократија — то је прави вук у овчјој кожи, који се храни беспомоћним младунцима.
Догмате демократије, који оправдавају и легализују друштвени канибализам, отворено су осуђивали многи западни научници. Али широке масе са испраним мозговима више воле да добијају информације са спотова и плаката, који су специјално направљени да би усадили у свест лажне, а не истините тврдње, којима се подстиче животињски тип понашања. Маса не чита радове научника, нити ће их читати.
Размишљања поштених људи, који гласно говоре о опасности, стижу у суштини само до оних који и онако све знају. Да би се те идеје пренеле до широких маса, потребно је, уместо писања књига, оријентисати се на друге доступније начине за преношење идеја. Масама су потребни серијали, шоу програми, цртани филмови а никако књиге. Али све док се производња тих производа налази у рукама Тржишта, наставиће се кљукање свести нељудским садржајима.
Друштво не види ништа јер га држе у стању дубоке хипнозе. Никада раније народ није био у таквом незнању, као што је сада. Човеку се не даје шанса да стане и размисли о томе шта се дешава. На његову подсвест упорно делују бесконачни серијали, од којих је сваки следећи глупљи од претходног, вулгарна естрада, похотни или агресивни филмови, којима се негује дух егоизма и насиља. Нормалан човек се за кратко време претвара у неморалну животињу, која води апсолутно узалудан живот.
У атмосфери царује ЗЛО.
И за то ниси криви људи.
Човек је сличан боци, он носи у себи оно чиме су га «напунили». Нико није у стању да се супротстави професионално организованом притиску. Већина људи интуитивно осећа зло, али не схвата ситуацију. Демократија избегава озбиљна питања кријући се иза друштеног наркотика — масовне културе. Отупелој маси све делује јасно и пријатно. Ако би дејство наркотика престало, разоткрола би се ужасна реалност.
И демократија би одмах пропала.
Да се то не би десило, бучна бујица ни на тренутак не пушта човека из свог тока. Реклама, естрада и телевизија усађују у нашу подсвест бесконачне брендове и слогане, који носе одређену поруку. Они нас прате свуда, и од њих је немогуће побећи. Масовна култура ненаметљиво, али целодневно, држи људе у стању фрустрације. Увек се чује барем нека безазлена мелодија а пред очима се врти реклама. Ту нема информација које су намењене свесном опажању, све циљају на подсвест, на активирање и одржавање животињског принципа.
Интересантно је напоменути да је Хитлер наређивао да се на окупираним територијама створи управо таква ситуација. Он је писао: «Робови Рајха морају бити лишени сваког образовања и високе уметности. За њих је довољно да знају слова, да би читали наше указе, да знају најпростије мелодије и да задовољавају физиолошке потребе».
Ми данас видимо, да су се сви снови тог најкрвавијег тиранина у потпуности обистинили. Најопасније и најмучније је то што, купујући музички диск или филмску карту, ми сами финансирамо испирање свог мозга. Нама се чини да нас нико не приморава да се укључимо у ову или ону емисију. Али то нам се само чини. Још како нас приморавају. Само што ми то не примећујемо јер се све ради прикривено.
Идеолози демократије тврде да они ником ништа не намећу. Не свиђа ти се садржај на ТВ-у — ускључи га. Не желиш да будеш педер — немој. Не желиш да умреш од предозирања — не боди се. Не свиђа ти се «порнић» — не гледај. Али не одузимај другима право да раде оно што желе. Зато што су они слободни и имају право да направе свој слободни избор.
Изгледа логично. И оно што највише убија у њиховој логици, то је статистика, према којој народ заиста све ово сам гледа, чита, купује и пије. Нико га не приморава. Делује да је то манифестација његове воље. Али они који процењују демократске слободе скромно заборављају да напомену о рекламном ефекту, који се у ранија времана просто и јасно називао — искушење. Данас га активно користе у рекламним порукама и слоганима. Свака реклама је претрпана појмовима «искушење», «грех», «страст».
Онај, који се ноћу не спомиње, материјализује се пред нашим очима.
* * *
Човек има природне жеље од којих су неке урођене а неке изграђене током живота.
На пример, као и пре сто година и данас ће мушкарац на потпуно исти конкретан начин одреаговати на женске чари. Али музика од пре сто година ће изазвати другачије емоције у односу на савремену музику. Човеку се чини да се то дешава зато што се баш та музика њему не допада, јер он сам прави избор. У суштини, то је формирани укус, наметнут споља. Као што је раније поменуто, онај ко формира укусе, тај одређује и правац којим се усмерава енергија друштва. Судећи по данашњем правцу, сила која формира укусе има дубоко нехумана начела.
Савремени систем претвара људе у бића која, у принципу, не могу имати високе циљеве. Од народа прави масу, крдо, стадо. У таквој атмосфери чак и јака личност постаје амеба коју окупирају само две мисли: где наћи новац и како га потрошити. Народ се потчињава пороку тражећи само — хлеба и игара. То је добра подлога за сексуалне и наркоманске револуције. Чини нам се, срећа је ту, све је могуће и сви су слободни…
Неко ће можда рећи да и јесте тако. Зашто људима нешто бранити, зашто наметати неко друго гледиште, ако им се допада живот којим живе? Такав приступ би био исправан ако би се односио на цео живот човека, а не на један издвојен тренутак. Наркоман који је узео своју дозу, такође се неко време осећа добро, али ако сагледамо ситуацију у целини, видећемо убрзо распад личности и смрт. Наркоманија, уско гледано, на 24 часа представља рај. Гледано шире, за годину дана — пакао. Аналогно је и са демократијом — тренутно гледано она представља најбољи модел друштва.
Али, дугорочно гледано, демократски модел је машина за млевење људског меса.
* * *
Свет се променио.
Економске поставке Смита и Рикарда, Маркса и Кајнса су одавно неприменљиве на стање савремене економије. Филозофске поставке, развијене без идеје о Богу, одвеле су човечанство далеко на странпутицу. Нико не може да сагледа дешавања у одговарајућим размерама (или се таква истраживања држе у тајности). Све је сведено на тренутно прилагођавање новим идолима, — Транс Националним Корпорацијама (ТНК). Оне се развијају по својим непознатим законима. Судећи по манирима, то су веома кроволочна, опасна и лукава чудовишта, чија је суштина — хладнокрвна тежња за профитом.
Парафразирајући Ничеа, то су најхладнокрвнија од свих хладнокрвних чудовишта. Она се хране здрављем и животима људи, претварајући их у робове искушавањем и преварама. Као Прокруст, оне од човека одсецају духовност, претварајући га у над-потрошача. Ради својих циљева ова бића су спремна на све, све до уништења човечанства. Њихове крајње циљеве је немогуће одредити, али се јасно види да њихов главни циљ није профит. Непознате џиновске силе теже ка свом непознатом циљу водећи човечанство у смрт.
Тржиште, као старозаветна змија, не приморава, већ ставља у искушење, не користећи бич или тамницу. Оно ставља свест у окове, блокирајући унутрашњу слободу. Из мисаоних процеса уклања се проблем Добра и Зла. Све се своди на рационалне критеријуме ефикасности и рентабилности. Губи се способност да се ова или она чињеница смести у стабилан координатни систем. Нема ни принципа, ни стандарда. Већина људи осећа да се нешто дешава, али, не умејући да јасно оцени ситуацију, принуђена је да на све затвара очи, проналазећи оправдања за своју равнодушност. Човек постаје бесмислена животиња која нема представу о ономе што је главно — куда иде, одакле је пошао и због чега.
Губи се историјска нит. Непознавање прошлости, неразумевање садашњости и неизвесност будућности воде човечанство у пропаст. Ако се ништа не промени, ужасна пропаст ће наступити брзо.
Слика би изгледала мање страшно када бисмо ми грешили у томе што Тржиште сматрамо живом самосталном супстанцијом, али ужас је у томе што је то реалност.
ТНК, које формирају Тржиште, су у суштини, без икакве алегорије, жива бића. Њима нико не управља. ТНК имају џиновске аналитичке центре, који врше функцију мозга. Они прорачунавају хиљаде опција, одређујући максималан профит. Затим одређују шта је, где и како потребно урадити да би се остварио тај профит. Специјалан систем строго прати испуњавање постављеног задатка. Толеранција не прелази десети па чак ни стоти део процента. Ако менаџери било ког сектора не остваре планирани резултат, систем то препознаје и моментално поставља нове. Оваквим системом човек више не управља, већ га само опслужује, немајући способност да га скрене са заузетог курса.
Тржиште данас одређује правац кретања друштва. Човечанство се налази у власти Тржишта. Ни један човек, ни једна екипа и ни једна држава не може да наруши делатност ТНК. Огромним сумама новца пробијају се рупе у било ком закону, и може се вршити притисак на било коју владу. Ради профита се немилосрдно троше ресурси, загађује планета, негује потрошачки поглед на свет. И то је само једна страна медаље. С друге стране, осећа се све већи пораст егоизма и равнодушности и недостатак духовности. Демократије претварају становништво у плебејце, који «као бесловесне животиње, по природи саздане за лов и трошење, хулећи на оно што не познају, у покварености својој пропашће» (2 Пет. 2:12).
Ако ништа не буде омело овај процес, може се с математичком прецизношћу израчунати тренутак наступања епохе «златног телета». Данас су корпорације већ снажније од многих држава. Ни један демократски председник ни влада, у оквирима демократског система, не могу да им се дуго супротстављају. У случају противљења режирају се услови за њихову смену.
Бунтовници ће бити одстрањени на најближим изборима, самовољне ће заменити послушни и све поново иде својим током. При најповољнијим условима бунтовници ће остати на својим позицијама до краја живота, а након њихове смрти «мочвара» ће поново прогутати власт. Крупан пример за то је — СССР.
У условима демократије, влада може само да се прилагођава. Све оне снаге које су усмерене против Тржишта, систем ће прогласити за екстремистичке, и уклонити. Капитал данас образује гигантску финансијску империју за коју не постоје државне границе. За њу је законито само оно што је профитабилно. Све остало је — параван или инструмент. Концентрисавши сву реалну власт у својим рукама, капитал, тобоже, објављује влади: не уплићите се у наше послове. Иначе ћемо пренети свој главни штаб и берзе у неутралне воде, а производњу у земље са кооперативнијим владама. Владе су принуђене да угађају интернационалном капиталу. Председници се утркују ко ће им ставити на располагање веће повластице – и власт ТНК се шири као малигни тумор, крчећи себи пут фразама о правима и слободама.
Нарастање негативних појава се одвија толико брзо, да је то и људском оку приметно. Ми видимо, како се свет мења. Пред нашим очима се одиграва највећа трагедија, чији смисао већина не примећује. Јасно је само једно: снага, отелотворена у облику Тржишта, тежи да уништи свет. Да бисмо се од ње заштитили, потребни су људи који разумеју суштину дешавајућих процеса и који су спремни да делују у складу са својим схватањем. «Дечице моја, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином» (1 Јн. 3:18).
* * *
Да би се докопало апсолутне власти, Тржиште уништава све људске и друштвене институције. Руши се породица, општина, нараштај, нација. Руше се кључни ослонци државе. По неким прорачунима, веома брзо ће се уместо данашњих двеста држава, појавити више од осамсто. Није тешко дешифровати интересовање ТНК за процесе уситњавања држава. Што је већа уситњеност, тиме је друштво мање способно за отпор (теорија метле и прутова).
Људске ћелије (породица, пријатељство) се уништавају сменом система вредности. Уништавање држава се у првом реду постиже кроз уништење морала и етике, а затим кроз слабљење у образовној, енергетској и производној сфери. Такав комплекс мера омогућава да се друштво држи у издељеном стању. У друштву са чврстом структуром демократија је немогућа. Њој је потребан хаос и одсуство снажних људи.
Овде се не може изоставити оно о чему је народу говорио Ничеов Заратустра: «Авај! Доћи ће време, када човек више неће моћи да стрелу својих жеља пребаци изнад човека, и када ће жица на његовом луку заборавити да трепери! Авај! Доћи ће време, када човек више неће рађати звезде. Авај! Доћи ће време најпрезренијег човека који више неће моћи да презире самог себе. »Шта је то љубав? Шта је то стварање? Шта је то чежња? Шта је то звезда?« – тако пита последњи човек, и жмирка очима. Тада ће земља постати мала, и по њој ће скакутати последњи човек који све чини малим. Његова врста се не да истребити, као ни врста земљине мушице; последњи човек живи најдуже. »Ми смо пронашли срећу« – кажу последњи људи, и жмиркају очима. Они су напустили пределе где је тешко живети: јер им треба топлоте. Повремено узимају помало отрова: то даје пријатне снове. Они још раде, јер је посао забава. Али пазе, да их забава сувише не замори. Нема више ни богатих ни сиромашних: и једно и друго је сувише напорно. Ко би још владао? Ко би још слушао? И једно и друго је сувише напорно. Нема пастира, остало је само стадо! Свако жели једнакост, сви су једнаки: ко друкчије мисли, добровољно иде у лудницу. Имају своје ситно задовољство за дан, и своје ситно задовољство за ноћ: али чувају здравље изнад свега.»
Сваки покушај удруживања «последњих људи» гуши се од стране система. Не, не физички, то је сувише архаично. Данас је измишљен огроман број начина којима се без грубог насиља врши притисак на личност. Од вас ће направити предмет подсмеха, прилепити вам негативну етикету која нема никакве везе са реалношћу, лансирати најневероватнију провокацију.
Kазниће вас информационо и то ће бити довољно да се сви окрену од вас и од ваших идеја. Зато што за масу није својствено да размишља, да гради сопствено мишљење. Маса увек подражава. Масом управља онај, ко јој изгради објекте подражавања. Треба ли рећи да тај неко није светска влада. И саму светску владу чине људи који подражавају шаблоне које је неко други изградио.
Кад буде завршена прва етапа — политика уситњавања, отпочеће друга етапа — политика уништавања државних граница и породице као институције. Ако све буде ишло по плану, свет ће се одједном претворити у јединствено тржиште. Вредност човека одређиваће се искључиво према његовој куповној моћи. Рађа се апсолутно потрошачко друштво. По својој суштини оно ће подсећати на обрнуту финансијску пирамиду, која је може опстати само при непрекидном расту економије. То значи непрекидан раст привреде и одговарајући раст потрошње.
Недостатак овог модела је у томе, што неопходност тог раста није повезана са човековим потребама. Раст потрошње треба да се настави чак и после потпуног задовољења свих човекових потреба. У супротном, производи, који су резултат индустријске производње, неће наћи свој пласман, што ће срушити економију, а затим ће се урушити цела конструкција. Управо због тога настају читаве науке за проналажење нових производа који су у ствари човеку потпуно непотребни. Пред нашим очима предмет продаје постаје оно што никада раније то није било. И најмањи пад потрошачке активности забринуће демократске владе више од свега на свету.
Ако потрошња пада, почеће да је вештачки стимулишу. Узеће у разматрање све могуће технологије. «Слободну» масу буквално приморавају да купује. Систему није важно шта ћете ви радити са купљеним стварима. Идеално би било ако бисте их бацили у смеће, не распаковавши их, и одмах купили нове са којима бисте поступили на сличан начин. Наравно, такви поступци немају смисла, али само такав приступ гарантује равнотежу између пласмана продукције и раста производње.
Раст брзине и обима трговине претвара човека у нешто попут цеви, кроз коју све брже и брже пролеће бујица углавном непотребне робе. Још је непознато колика је гранична пропусна моћ човека, као цеви, али је она, несумњиво, коначна. Кад потрошачка активност не буде одговарала произвођачкој активности, економија ће се урушити. Затим ће се срушити државна конструкција.
Запад је, по речима Хајдегера, мишоловка, у којој је потпунo изгубљен смисао постојања. И то мишоловка таквог типа да из ње нема излаза, пошто се она, кад из ње излазиш, изврће наопако и опет се испоставља да си унутра.
ИЗВОР: Мира Радосављевић, Пројекат „Русија“(књига прва)
Objavqeno:17.08.2022.