Кад jе Суданац Хафиз Баси први пут дошао у Русиjу, а то jе било касно у jесен, зачудило га jе потпуно одсуство лишћа на дрвећу. Тада је помислио: „Шта се овде десило?.. Вероватно одавно није падала киша…“ Заправо, тако почиње зима у Русији… Jош више су га изненадили снег и хладноћа до минус четрдесет степени. Међутим, то је уобичајена зимска температура у граду Кирову, где је Хафиз стигао, 896 километара североисточно од Москве. Наjтоплиjа одећа, коjу је понео са собом овде очигледно ниjе имала смисла. Морао jе да оде у продавницу и купи огромну дебелу кожну јакну, „оно што баке носе овде“, шешир, чизме…«Кад су почели такви мразеви, прва три дана нисам излазио напоље, већ сам био код куће. Jедноставно нисам могао то да учиним» – присећа се он.- «А онда сам се навикао». Тако је његов руски живот почео 2009. године.
Хафиз Баси и његови судански познаници дошли су у Русиjу ради квалитетног образовања. Његов отац имао је важну функцију у Судану – био је, по нашим стандардима, градоначелник града са два милиона становника. Могао је себи приуштити да сина пошаље на скупе студије у далеку земљу и обезбеди му новац. Годину дана Хафиз је студирао руски jезик, а затим jе уписао Економски факултет Уралског државног универзитета и преселио се у град Јекатеринбург. И овде се догодило право чудо.
Часни појас Пресвете Богородице је 2011. године био донет са Атоса у Јекатеринбург. Хафиз је живео у студентском дому. Између њега и универзитета налазила се Саборна црква Свете Тројице. Хафиз је уочио огроман ред испред цркве. «Зашто стоје сатима и шта ови људи чекају ?..» – размишљао је.
Истог дана, као да је случајно, нашао је на интернету и са великом радозналошћу прочитао хришћанску беседу. Удубио се у проучавање за њега нове религије… Увече истог дана, Хафиз је такође као да је случајно, пронашао нечији потамњени крст на поду у купатилу у студентском дому, очистио га и ставио на прозор.
«…Осећао сам тада да је ова вера допринела мом душевном миру, радости и љубави. Не могу вам то обjаснити…»
И тада муслиман – ушао је у православни храм. Тамо је запитао жену која је продавала свеће: «Где jе овде Свети отац?…». «Свети Оци су на нашим зидовима и иконама, а баћушка… Ево га!» – насмеjала се жена. „Желим да се крстим“, – рекао је свештенику .
За Хафиза је почео нови живот, али за његовог оца (као и за целу његову породицу), синовљево одбацивање вере постало jе велика срамота. «Ако се крстиш, ниси ми син» – рекао је. А брат jе казао: «Правиш велику грешку. Врати се вери својих предака!». Према законима Судана, особа, коjа jе прешла из ислама у православље морала jе бити обешена.
Остао jе сам, у страноj земљи, без новца и крова над главом, без посла – студентска виза му ниjе дозвољавала да ради. И без могућности да се врати кући и загрли своје најмилије. Био jе то велики бол. Али Хафиз ниjе одустао од своjе вере. Свето Крштење jе примио 2012. године. И то jе била велика срећа: «После Крштења сам доживео такву радост и благодат, да вам то не могу речима изразити. Свет је за мене постао другачији».
Због одсуства новца Хафиз није могао да заврши школовање па је уписао Богословију у Јекатеринбургу да би постао мисионарски теолог. Образовање и студентски дом су тамо били бесплатни. Пет година по завршетку Богословије, две године био на општим црквеним постдипломским студијима «Свети Ћирил и Методиј» у Москви, где је диплому одбранио са одличним успехом.
Постао је чтец у цркви и пет година је био ипођакон код Јекатеринбуршког Митрополита. Али не жели да буде ни свештеник ни монах. „Мој позив је мисионарење“, сигуран је Хафиз. За две године завршиће додатно школовање и постати кандидат теолошких наука. Тада ће моћи да испуни свој сан – да оде у родни Судан да би људе окренуо православноj вери. Он жели да међу новим хришћанима буде и његова родбина. Иза нас су дуге године ћутања са оцем и врло ретка комуникација са мајком.
Отац више не покушава да одврати сина: схватио је да је то бескорисно. „Али православље то је права вера наших предака. Они су били православци до 18. века“, каже Хафиз. Судан је 2020. године укинуо закон о смртној казни због отпадништва (промене вере) и увео слободу вероисповести. Међутим, тамо је још увек веома опасно проповедати. Смртно опасно.
Он се свесрдно заљубио у Русију, њен народ, Цркву. Он не разуме оне вернике који је критикују. Одавно је приметио: што је бољи живот, то је више незадовољства. И мање вере у народу. „Људи у Русији су помало незахвални. У 2009. години овде се живело много горе. А што су људи богатији, то се више удаљавају од Цркве. То је сигурно! У Судану сви хришћани – 100 одсто – иду у храм у недељу. Муслимани – такође у петак сви иду на молитву. Нажалост, у Русији то није тако. Има свега и свачега – хвала Богу, али Бог се заборавља“, каже Хафиз. На главним руским ТВ каналима, ако неко од црквених отаца погреши, о томе се много прича. Једва да говоре добре ствари. Ово је јако тужно. У Судану, ако човек каже и једну реч против ислама, веома ће лоше проћи. Можете рећи или нешто позитивно или ништа. Само хришћани критикују своју религију, док друге религије то не чине. Само Православна црква не тражи своје непријатеље“.
Након што је прошао кроз веома тешка искушења, остао је оптимиста. Своје прихватање хришћанске вере сматра чудом. „Нисам намеравао да променим свој живот. Господ ме је нашао. Хвала Богу!» он каже. „Али човек, ако жели да пронађе Бога, мора да га сам и тражи.“ А онај крст, који је нађен на поду, сада му је на грудима.
Са руског за Чудо – Екатарина Александровна Ракановић
