На Велики петак 1944. године, у рушевинама Београда ког су савезници штедели таман колико и непријатељи, дечак Петар је пронашао овај крст, ко зна чији, искривљен али не поломљен, крст од обичног метала, као цвет изникао из камена, једини траг живота у црној смрти. Једино обећање да се Вечност задобија крвљу и сузама. Да нема жртве узалудне.
А рушења су се понављала.
И понављала су се страдања. И учили смо ко су нам вукови, ко браћа, ко Пастир. И изнова заборављали. И распети нисмо устајали…
И понављају нам се страдања.
А крст, ко зна чији, ничији, ћути као Бог распет на њему, и сија као Сунце. Једино јемство живота, у нашој смрти.
Пише: Тајана Потерјахин, списатељица
