Џ.Р.Р. Токин је имао низ критика усмерених на злоупотребе којима наше модерно доба обилује. То исто схватање се може видети у његовој фикцији. Отац Стивен Фримен се осврће на Прстен моћи, митологију нашег модерног света и извлачи лекције које би сваки добар хобит требало да зна.
Данас нудим неке мисли, размишљања о Џ.Р.Р. Токиновом „Господару прстенова“. Знам да постоје и други писци и свештеници који су се потрудили да то промисле, али овако се у мени та светлост некако преломила.
Највећа драма око Јединственог прстена моћи у Токиновим романима било је озбиљно искушење да се он употреби. Чинило се да нико – чак ни зли лик Саурон – није мислио да ће са Прстеном учинити ишта осим доброг.
Лик из Гондора је мислио да ће, ако има Прстен, заштитити његов град; када је Саруман говорио о њему, за Прстен се мислило да ће донети ред у свету. И мада се заиста повремено користио да се побегне од тролова или да се извуку пријатељи из вилењачких затвора, свака употреба Прстена увлачила је носиоца Прстена дубље у свет сенки небића. Токин је свакако писао своје романе на начин који би им омогућио да постоје самостално: они нису писани само као алегорије. Ипак, он је у њих уградио мудрост која је превазишла границе Средње Земље.
Модерност – за нас – делује као Јединствени Прстен Моћи.
Објаснићу то.
Рођење модерности, односно скупа идеја које владају и прожимају наш свет, што ћу у овом случају сматрати ковањем Прстена, догодило се крајем 18. и почетком 19. века. Пре тога се догодило много ствари које су довеле до тога, али крајем 18. и почетком 19. века, вођено фасцинацијом принципима рационалне науке, модерност је створена . Употребом таквих принципа стекли смо велику моћ над многим аспектима природе и наших живота. Отишли смо толико далеко да смо ослободили моћ скривену у самим атомима. Ово је, наравно, повезано са неком врстом модерног мита о оснаживању демократије, тако да сваки грађанин верује да је дивна способност да мења и обликује свет нешто што свако МОРА имати, и у том смислу, користећи Токинове слике , сви у нашем свету мисле да су Носиоци Прстена.
Чудно, чак парадоксално, искушење пројекта Модерног је искушење да чинимо добро. Као што је било и са Прстеном – нико није намеравао да учини зло њиме; сви су мислили да ће чинити добро, а то једноставно искушење постаје неодољив порив за преузимање Прстена моћи.
Малопре сам седео у ординацији и листао часописе. Наишао сам на чланак о младој певачици која „користи свој глас да оконча оружано насиље“. Сигуран сам да она мисли добро, али хипербола је само савршено модерна идеја. Нико никада неће „окончати“ оружано насиље.
Нећемо „окончати“ нити насиље штапом, нити насиље ножем, или насиље шаком, или било коју врсту насиља. Без сумње, многе ствари би се могле учинити да се смањи оружано насиље, али у природа модернистичког пројекта је да никада не покушавамо нешто да обуздамо: ми желимо да то излечимо. Она би да то заувек оконча.
Овај нагон за излечењем (или „крајем“) испуњен је утопијским уверењем које је довело до многих „ратова“. Имамо „рат против дроге“, „рат против сиромаштва“, „рат против тероризма“ итд. Природа модерног рата је, међутим, увек „тотална“. Када се каже да се против нечег води „рат“, то указује да ниједна цена није превисока да би се платила победа. Да ли је рат дуг или чак бесконачан, то није ни битно, јер је то – рат.
Иако можемо указати на разне промене које су настале применом науке, постоји и много ствари, и ососбито једна коју превиђамо. Оно што не видимо је да моћ да се чини добро – није произвела добре људе.
Они који имају највећу моћ најлакше се искваре. У смислу Средње Земље, нама управљају Духови Прстена, они који су на неки начин изгубили срж свог бића у потрази за моћи коју Прстен доноси.
Логика Прстена звучи убедљиво. Како поседовање моћи да се чини добро може да не буде добра ствар?
У контексту Токинове митологије, разумемо опасности. Међутим, наши модерни митови не узимају у обзир ефекат који моћ над другима има на оне који то желе и чине. Иако би многи од нас могли тврдити да имамо врло мало такве моћи, наши умови се неће сложити.
Верујемо да или већ имамо такву моћ или да такву моћ треба да имамо. А наши умови скоро никад не мирују. Сви смо у опасности да постанемо Прстенасти духови, макар и само због анксиозности коју изазива размишљање о томе шта би могли учинити са свом том моћи.
Нови завет представља распетог Христа као слику силе Божије.
Бог се не понаша као Врховни Господар Прстена. Када делује – он љубављу сарађује са својом творевином. Он нас не приморава и не тера.Притом се ми све време када се деси нешто „страшно“, љутимо на Бога и говоримо: „Где је Он? Зашто нешто не уради? Шта чека!?“
Желимо да он буде Господар Прстена, и желимо да користи Прстен за нас. Али, Бог нас нити присиљава, нити приморава. Његова моћ лежи у његовој спремности то положи живот свој за све нас. Он смрћу гази смрт. Хвала на томе. Потпуна немоћ смрти је оруђе које користи да уништи и победи саму смрт.
Митологија модерности створила је надимке за оне који се супротстављају њеној парадигми моћи. Хришћани који изаберу крст често могу бити означени као „квиетисти“(пежоративан израз; хришћански стоицизам, п.п.), наговештавајући да су само Господари прстенова прави хришћани; да ако не користите своје хришћанство као оруђе и оружје да направите бољи свет, онда на неки начин издајете сам Крст.
Али истина је да би било добро приметити да се ученици више пута са Христом питају зашто он ништа не предузима. Нису у стању да виде да је његов поступак јединствена посвећеност крсту: Он неће одступити.
Ретко сам срео хришћанина у савременом свету који се одрекао самог Прстена. Истина је да не верујемо да нас је наше „оснаживање“ покварило. Замишљамо да ће прави људи са правом моћи искоришћеном на прави начин решити проблеме света. Трудимо се и радимо на томе да их овога пута изаберемо или спречимо лоше да буду изабрани. Не успевамо да схватимо да нико од нас који има моћ не би био сигурнији или ефикаснији од оног другог.
Пут ка покајању почиње одрицањем од света. Вилењакиња Лејди Галадриела, на пример, одбила је искушење Прстена када јој је био понуђен. Рекла је:
„И, сада, коначно – долази. Даћеш ми Прстен бесплатно? Уместо Мрачног Господара поставили бисте Краљицу. И нећу бити мрачна, него лепа и страшна као Јутро и Ноћ! Лепа као море и сунце и снег на планини! Страшна као олуја и муња! Јача од темеља земље. Сви ће ме волети и очајавати!“
То је застрашујућа сцена, како у филму, тако и у оригиналним књигама.
„Подигла је руку и (речено нам је) из прстена који је носила шикнула је сјајна светлост која ју је обасјала и оставила све остало у тами. Стајала је пред Фродом и сада се чинила високом, немерљивом, и прелепом, неиздржљивом, страшном и обожаваном. Затим је пустила да јој рука падне и светлост је избледела и одједном се поново смејала, и – гле!!! – била је смежурана: витка жена вилењак, обучена у једноставно бело, чији је нежни глас био благ и тужан.
„Прошла сам тест“, рекла је. „Смирићу се, отићи на Запад и остати Галадријела.”
Пут смирења је пут крста.
За нас хришћане, помислите на смирење на уснама Девице Марије: „Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по речи твојој.”
Она не каже: „Вау! Сада ћу бити Богородица! Бићу најмоћнија жена на свету и своју моћ ћу искористити за добро!“
Каква би то зла глупост била. Прошла је тест. Она је дозволила себи да се смири, да постане слушкиња Господња. Временом ју је Бог узвисио као ниједно људско биће.
Постоји „ум“ смирења, описан у Филипљанима 2:5-11. То је спремност да се буде прихвати ништавност. Тај одломак говори о Христовом крсном путу, којим се он смирио до понижења. Бог се унизио чак до смрти на крсту. Мислим да ћемо све док не култивишемо овај ум у себи, и даље бити одушевљени, буквално, мамцима и предањем модерности. Наставићемо да замишљамо себе као војнике реформисања и преобликовања моћи, доносиоце добра у свет.
Да ли мислите о себи као о делу контингента који спасава и чува Цркву? Годинама сам радио као протестантски свештеник, као конзервативни англиканац унутар либералне деноминације замишљајући да ћу на овај или онај начин спасити Цркву, да ћу бити део реформе и направити разлику. Нисмо, али ја сам, ако хоћете, био један од оних малих малих Господара Прстенова.
Да ли бринете о политичким/друштвеним питањима и да ли права страна добија? Слободно наставите. То ће радити током целог вашег живота. Можда ће ваша странка завладати, али опет ће касније постати опозиција. Ове ствари се не мењају. Од свих разних Господара Прстена које бирамо, ниједан не ради оно што замишљамо да треба да се уради.
Да ли желите да направите разлику у свету? Да ли је то нешто што покреће твој живот? Бог је тај који чини разлику у свету, и он то чини путем крста.
Он нас није изабрао, позвао или заповедио нам да мењамо свет; позвао нас је да сведочимо и стварамо ученике.
Људи ми кажу: „Да, али ако створимо довољно ученика, то ће променити свет“, а ја им кажем – ако је ваш фокус да промените свет, изгубићете пут. Не морате да ми верујете. Само вам кажем како јесте.
Да ли вас често хвата бес због онога што видите око себе? Ако узмете Прстен моћи, пут моћи, овај модерни митолошки пут – ако узмете то, бићете љута особа, углавном јер ћете бити фрустрирани. Мислићете да треба да урадите нешто, мислићете да други нешто треба да ураде и бићете љути што ћете открити да сте, у ствари, прилично немоћни.
Прстен не ради добро.
Ове и многе сличне ствари су симптоми растуће болести. То су митски појмови који нас увлаче у постојање налик утвари, постојање које је само сенка.
Одбијте Прстен.
Није наше да користимо или поседујемо. Само га баците. Пронађите згодан вулкан и убаците га унутра. И ја ћу покушати да урадим исто.
Размишљам о томе: већ чујем многе гласове протеста — „Али, али, АЛИ…!!!“ Баците то.
Слава Богу!!!
О аутору
Отац Стивен Фримен је протојереј у Православној цркви у САД и бивши је пастир православне цркве Свете Ане у Оук Риџу, Тенеси. Образовао се на Универзитету Фурман, Сибери-Вестерн и Дјук . Аутор је популарног блога Слава Богу за све и недељног подкаста Слава Богу на радију Древна вера. Његова дела су превођена и објављивана у Европи и Русији.
ИЗВОР: https://www.ancientfaith.com/podcasts/freeman/the_cross_and_the_ring_of_power#h[]
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 31.01.2022.
