У великој судници Хашког суда, окривљени Колашинац, Радак Баловић, који је као резервни официр учествовао у рату на Косову и Метохији, износио је своју одбрану. Добро припремљен, одлучно је бранио истину и част свог српског народа. Пријатељи суда снабдели су га многим документима и доказним материјалом. Они су били распоређени у фасцикле различитих боја, обележене бројевима и називима докумената. Узимао је једну по једну фасциклу, вадио из њих оно што је било предмет расправе, и разложно се обраћао судијама Судског већа.
Најзад је отворио и жуту фасциклу, на којој је великим словима било написано ЖУТА КУЋА.
– Ево, часни суде – погледао је у правцу Судског већа – ова фасцикла је пуна доказног материјала. – Ви судите жртвама, а треба да судите злочинцима. Тиодор није био ни у каквој војној формацији – био је миран и поштен човек.
Из фасцикле је најпре извадио његове слике. Само је на фотографији са редовног одслужења војног рока, далеко пре рата, био у униформи. На свим другим, од детињства па до почетка сукоба, био је у цивилној одећи. На снимцима из тог доба, био је у радној одећи, у погону тамошње централе.
– Тиодор није био учесник у рату – наставио је Колашинац. – Све време радио је у централи. После сваке смене, уместо кући, одлазио је на оближње гробље, у јужном делу вароши, на којем му је био сахрањен син. Бољка, од које му је син боловао, напала га је још у детињству и није јој било лека. И Тиодор је као млад имао неку опаку болест, али су га спасли ондашњи лекари из Пећи. Међу лекарима било је и Шиптара, па их је зато и поштовао. И ни са ким се није замерао. Једнако добри пријатељи, били су му Срби и Шиптари… Поседео би неко време на синовљевом гробу, испушио цигарету, и тек после је одлазио на Брдо, својој кући.
Отревши надланицом знојем орошено чело, Колашинац је наставио:
– После повлачења наше војске и доласка окупаторских снага, Тиодор са породицом није напустио кућни праг. Наставио је да ради у централи, и као пре сукоба, после рада, свраћао је на гроб свог сина. Родбина и мештани су га одвраћали од тога, а он им је говорио:
„У овој вароши сви ме добро знају и немам чега да се плашим. Ником ништа нажао нисам учинио. Међу Шиптарима имам пријатеља. Многима сам у куће одлазио, уводио струју, поправљао кућне и друге апарате… Верујем да то нису заборавили.“
Тиодор је наставио да живи како је навикао, верујући да никакви сукоби не могу да потру пријатељства, која је деценијама градио. Али, преварио се. Једном су га на гробљу затекли Шиптари у маскирним униформама. Препознавши неколицину млађих, кренуо је к њима да се поздрави. Они су окретали главе и склањали се иза групе која га је окруживала. Најзад му је пришао Бислим, којег је познавао из фабрике, и осорно му се обратио:
„Ухапшен си, Тиодор!“
Везали су га и убацили у транспортер са америчким ознакама, и с још неколицином
ухапшених, кренули путем према Метохији. Преноћили су у напуштеној српској школи у Пећи, и сутрадан, у зору, преко Дечана и Ђаковице, одвезли су их у правцу Албаније.
И, ево, часни суде, ово су документа из Бурела, из Жуте куће, како су звали импровизовану болницу на периферији тог града. Та болница, пише у овим документима, није служила за лечење људи, већ за вађење органа младих ухапшених Срба, које су, потом, продавали по свету. Дакле, они који су бомбардовали моју Земљу, бавили су се трговином органима.
Ова документа су аутентична, прибавили су их хуманитарци са Запада. Сви који су доведени у Бурел, завршили су као и Тиодор.
Из те жуте фасцикле, Колашинац је вадио један по један документ, и показивао га Судском већу, гледајући у правцу камера које су снимале цео ток суђења. Камермани су зумирали потписе лекара на документима, и путеве испорука органа. Лепо се видело: Тиодорово срце испоручено је у Немачку, бубрези у Енглеску, јетра у Америку…
− Новцима које су добијали из ове трговине, богатили су се појединци а финансирање и рат против недужног српског народа, који је у овом сукобу бранио свој кућни праг и своје право на живот– завршио је Колашинац.
Брђани су до касно у ноћ гледали пренос из суднице. Сутрадан су међу собом
говорили:
− Тиодора је стигао породични грех.
− Његова мајка, Влатка, огрешила се о свекрву Станојлу.
− И Тиодор је знао да је она злостављала, али није смео да јој се супротстави.
− И сад ми се кад-кад учини да чујем њене крике из подрума куће – крстећи се, говорила је њихова комшиница.
Тиодорови најближи, гледали су процес са сузама у очима. Они његову несрећу нису видели као последицу породичног греха, већ као личну судбину.
literaryworkshopkordun.com
