Св. Антоније Велики вели да човек свагда треба да очекује искушења у животу, да увек треба да буде спреман за суочење са животним искушењима, која су неизбежна.
Ко хоће духовно да живи биће кушан по допуштењу Божијем од непријатеља спасења до последњега свога издаха. Нико у животу није избегао искушења, а нарочито не они који су хтели да живе по заповестима Божијим, тј. врлински.
Зато, не треба на животна искушења гледати као на нешто „неочекивано“ и „несрећни случај“: „Ох, како то баш мене да снађе“. Живот је такав да ће врло убрзо после садашњег наићи ново искушење, мање или веће. Нема „мирнога“ живота, јер живимо у палом и огреховљеном свету. Таква је животна динамика: час проблеми – час затишје, час спокој – час тешкоће, час искушења – час предах, час туга – час утеха, час радост – час жалост.
Човек се кроз непрестану смену периода искушења и интензивне духовне борбе, са једне, и периода предаха и прикупљања нове снаге, са друге стране, смирава, стичући смиреноумност и дуготрпљење, духовно узраста, усавршава се у врлинама, приближавајући се Богу.
И обрнуто, када год предуго траје период без икаквог искушења, Хришћанин треба да се замисли над собом и да преиспита своју душу – да ли ходи правилним путем у свом духовном животу. Јер када човек твори вољу ђаволову, ђаво га пушта „на миру“ све док човек несвесно клизи у пропаст.
Зато Св. Антоније и вели; »Очекуј искушења до краја живота и спашћеш се“.
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа
