(Поводом 15. октобра – Међународног дана слепих и слабовидих)

 

Колико пута вам се догодило да идете улицом и приметите слепу или слабовиду особу која иде са штапом? Сигурно се питате како иде сама кроз гужву или у превозу? Некада је и људима који немају ову врсту инвалидитета тешко да се снађу по улицама у непознатом делу града, а како ли је тек тешко слепој или слабовидој особи да се снађе чак и у свом сопственом реону? Колико ли је тешко слепим особама када се иселе из свог града, у којем су се већ навикле на улице, и оду у други град да студирају? Колико им времена треба да се привикну на нове људе, на ходнике факултета, на начин учења и обимно градиво? Колико се нас заправо запита: „Како успевају све то?”, када и студенти којима органи вида савршено функционишу имају проблем са свим тим стварима?

Да ли се питате како слепи замишљају ваш рукопис? Како би изгледао њихов рукопис? Како се осећају када падну на испиту, а уложили су много времена само да прекуцају градиво на Брајевој машини? Како, када и они који добро виде некада падну на испиту, а имају цело градиво, буквално, пред очима? Они само треба да прочитају или испишу руком (за студиозно читање једне стране просечном студенту треба неколико минута, за писање реченице средње дужине око пола минута), а опет умеју да се жалe на „велике препреке”, које, засигурно, слепима и слабовидима делују још веће.

Начин учења слепе особе и особе без оштећеног вида свакако није исти, али даје подједнако добре резултате. Када једно чуло мањка, друга се изоштре и слепима помажу да се снађу у животним ситуацијама. У учењу помаже слух и брзо памћење. Сви слепи и слабовиди студенти које сам упознала на Филолошком, Богословском, Правном факултету имају одличну меморију и склони су апстрактном мишљењу. Међу нама има и оних са највишим академским титулама – познајем доктора философских наука, доктора правних наука, доктора социологије, доктора историјских наука – сви су потпуно слепи.

Људи су сколини да нам уступе место у аутобусу, неки чак и да нам пруже руку када прелазимо улицу или када улазимо у неку зграду са степеништем или тежим прилазом. Али шта је поразно, и о чему желим јавно да проговорим: многи мисле да смо, самим тим што смо слабовиди или слепи, и ментално ретардирани, па тако разоварају са нама. А најтеже је када у храму Божијем, ми, деца Божија, зачујемо шапат: „Мора да су јој / му родитељи много грешни“ или „Сигурно је под неким проклетством кад не види“. Често се назови верници склањају кад нас виде, држе растојање – заиста, не само физичку него и социјалну дистанцу. То убија, верујте.

Зато, када угледате бели штап, упутите макар добру помисао. Немојте се склањати од нас, нисмо кужни. Немојте осуђивати нас, наше родитеље и претке. Сетите се шта је Господ рекао о младићу слепом од рођења: „Не сагреши ни он, ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија на њему“.

Слепи и слабовиди људи достижу у светост – сетимо се Дидима Слепог из Александрије, који се сматра једним од Отаца и Учитеља Цркве због својих богословских списа, или блажене Матроне Московске, или Светитеља Луке Симферопољског и Кримског, који је ослепео пред крај живота. Наш свети краљ Стефан Дечански такође је био ослепљен по наговору оних који су га мрзели, па му је Свети Никола чудесно вратио вид.

Светост ствара Дух Божији. Свети су за Цркву „носиоци и цевнице (свирале, прим. наша) Духа, тајинствени носиоци Љубави и дела Божијих у свету, истинити сведоци присуства и пројаве Божије у народу Божијем“, пише М. Кардамакис и књизи „Православна духовност“, коју је у преводу на наш језик објавио манастир Хиландар. Ми који имамо оштећења вида волимо Христа, примамо Тело и Крв Његову и тиме имамо попутнину у живот вечни. Сада, да парафразирам Св. апостола Павла, видимо као у огледалу и загоднетки, а тада ћемо лицем у лице.

Зато, када видите бели штап, помените нас добром, тихом молитвицом, коју чују Господ и Свети Његови и коју осећају наша захвална срца.

           

Кристина A. Микавица,

докторанд Филолошког факултета у Београду

2 KOMENTARA

  1. ПОТРЕСНО АУТЕНТИЧНО СВЕДОЧАНСТВО. НЕМОМО СЕ БАВИТИ ИСЛЕЂИВАЊЕМ ГРЕХОВА И УЉУЉКИВАТИ СЕ МИШЉУ ДА ЈЕ СЛЕПИЛО ИЛИ ИНВАЛИДИТЕТ БИЛО КОЈЕ ВРСТЕ ЧОВЕКА ПОГОДИО ЗБОГ НЕКОГ ТЕШКОГ ЗЛОЧИНА ЊЕГОВИХ ПРЕДАКА. ДЕВОЈКА КОЈА ОВО ПИШЕ У СВОМЕ РОДУ ИМА НОВОПРОСЛАВЉЕНУ УГОДНИЦУ БОЖИЈУ, СВЕТУ БОСИЉКУ ИЗ ПАСЈАНА. НЕ ЗНАМО ЛИ ДА ЈЕ ЦРКВА ЗАПРАВО ЗАЈЕДНИЦА ГРЕШНИКА КОЈИ СЕ СПАСАВАЈУ МИЛОСРЂЕМ БОЖИЈИМ?

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име