Кристина Јанковић: Kазна

Да ли је смрт можда преблага казна
за грешницу попут мене,
која несрећна по блату гаца,
гора од сваке протуве, гора од мраза
што штипа за образе…
Ударање у слепоочнице од раног јутра
ствара у глави хаос и пад,
па уместо да кроз речи и песму
ублажим тугу и смирим свој јад,
не могу више даље да коракнем
кад очевидно је проклето све
и једна једина реч што отме се тек тако
са усана мојих, да је то грех!
А њихов грех да можда није
што за опрост не хају,
већ те још јаче гурају ка дну.
Одоше храбри и јаки, наводно добри,
оставише у души, рањеној, обневиделој
још грђи и тешњи камени зид
и да гледам зидине голе – зашто?
О пропасти својој шта више рећи
осим што кажњаваш ме ако људи смо ми?

То дивно небо сунцем обасјано
такво не сме бити небо у зиму,
акопалиптичко време слути
где је та зима и где је студ,
срца људи све хладнија сад су
а време топло, претопло што је
А опет одакле нам право да судимо сви
и знамо каква је казна за друге!
Најгоре кад неко те види,
али прође крај тебе као да си ветар,
сена недовољна да застанеш,
да је упиташ што год,
да ли јој треба помоћи бар.
Тако и ја сам некаква сенка,
као лампа што у углу стоји
а нисам ни човек нити сам жена.
Да ли и други имају осећај такав?
Причају поред мене, а мене не чују
само се уштинем понекад
да проверим можда сам ипак дух
Али не… Дух не може осетити бол,
ни тугу безмерну, ни среће трун.
Па ипак и живот и свет овај волим
земљицу своју на којој стојим
а они што превидом кажњавају све
мислећи да су безгрешни занавек,
нек им буде како већ желе,
јер живот овај прекратак је!