Кроз полутаму моје собе, рано јутарње сунце је покушавало да се пробије кроз спуштене ролетне и оно једно огромно дрво које је своје гране протезало чак до трећег спрата. Полако сам устала, приставила кафу и отворила терасу, са комшијског радија су се мешале станице, па се наизменично чуо глас Аце Лукаса “О, јеси ли то ти?” са песмом Нирване “Smell like teen spirit”. На моју терасу је слетео врабац у потрази за мрвицама хлеба, а ја сам потом ушла унутра да се спремим за посао. Нешто ме глава боли, а у рукама осећам малаксалост, можда ћу се прехладити, све је могуће. Јучерашњег дана се нисам ни сећала, али са отварањем ормара установила сам да немам ни шта да обучем. Погледам на сат, зар је већ прошло пола сата, па се брзински облачим и покушавам да нађем мобилни. Он звони, чујем га али га не видим, најзад се појављује светли испод спаваћице. Готово сам пред вратима, кад у трену сетим се свега и вратим се у дневну собу. Седох. Пустих тв. Одувек ме је бука смиривала.
Јуче сам добила отказ, да тако је било. Па чему онда журба? Зурим у екран и не чујем нити видим шта причају. Кафа стоји на пулту у трпезарији, до пола попијена, али више ми се не пије.
Данас нећу излазити нигде, спаваћу, најзад сам слободна. Довукла сам се до своје собе и легла обучена.Сан није долазио на очи. Устадох, наместих кревет и пресвукох се. Ако седнем на терасу, видеће ме комшије.Не! Боље да останем овде. У мисли ми долази прелепа зграда, огромна попут Емпајер Стејт Буилдинга, у којој сам до јуче радила, са мноштвом младих, талентованих и лепих људи. Причало се недељама да ће неке отпустити, а неке унапредити, јер морамо ићи у корак са Европом. Нисам бринула, радила сам у фирми преко осам година, увек марљива, никад нисам закаснила, остајала прековремено, трудила се да испуњавам све задатке, места за приватност просто није било, као да сам венчана са фирмом. А онда, рекоше ми да ме директор зове у своју канцеларију, ушла сам насмејана, а изашла са шут-картом. Млади директор, син власника фирме, и један од чланова неке странке, млађи од мене свега седам година, рекао је:
– Знате госпођо Сузана, ми вас много ценимо, али наша фирма је млада и просперитет и развој нам је на првом месту, не замерите, овде морају да раде млади и стручни људи. – насмејао се усиљено, машући неком иза мене, јер му канцеларија беше сва у стаклу, а затим додао – Ви сте стручни и ја верујем да ћете без икаквих проблема наћи други, одговарајући посао, који це бити у складу са вашим искуством И годинама. – накашљао се. – извините, добицете лепу отпремнину, забавите се, живот је тек пред вама!- намигнуо ми је и одлепршао у непознатом правцу. – Како то? Па ја нисам стара, станите, мора да је грешка! – повикала сам, и погледала кроз врата од стакла у моје млађе колегинице, просперитетне и талентоване, које су се правиле да раде нешто, да ништа нису ни чуле ни виделе. Човек који је поражен, мора се сам повући са бојног поља док га не докрајче!- подигла сам главу, покупила своје ствари и прошла поред бивших колегиница, ходом газеле, поносно се не окрећући ка фирми у којој сам оставила скоро трећину свог живота. Села сам у такси и кад је напетост попустила, свесна одједном да сам сада незапослено лице, расплаках се. Забринути возач ме погледао окрећући се, питајући да ли сам добро. Добацио ми је паковање папирних марамица. – Није ваљда толико страшно! Није неко умро?
– Јесте, ја сам! – рекох и узех марамице. Очи ми је пекла маскара. – Добила сам отказ. Радила сам за њих пуних осам година, кад дође тај Миладин и ладно каже, госпођо Сузана, добили сте отказ, и довиђења.- Возач ме је погледао саосећајно. Следеће чега се сећам је да ја седим у неком кафићу, и таксисти препричавам доживљаје из фирме, од како сам се запослила све до сада. Он ме слушао додуше јако пажљиво, не могу да грешим душу, ја се осмехнем и кажем свака му част, слуша ме ко да је прави психијатар, на шта се он насмеја и рече ми да он заиста и студира психологију, додуше окинуо је четврту годину трећи пут и сад мора да таксира да би зарадио коју кинту. Шта ти је живот! – Чудне су судбине.- Па судбина или не, да ти ја кажем, ево смејаћеш се, мене је оставила вереница кад сам пао други пут четврту годину, и удала се, већ друго дете на путу. – и онда је почео своју причу. Погледала сам кроз замагљени прозор у ноћ и нисам видела ништа, само сам се питала како то да тако брзо пада мрак лети. Није ми се враћало сама кући, тамо ме је све подсећало на мој неуспех, али сам била преморена. Нисам се сећала како сам се пробудила у својој кући. И тако присећајући се, помислих на таксисту.- Добар је човек, штета што га више нећу видети.- мислећи како ме је допратио до стана и отишао својим путем.
– Кога то нећеш видети више?- рече непознати, крмељивих очију и замршене косе. Зурила сам у њега као у духа, кад рекох себи, палећи цигару:- Откуд ти, где си спавао?- беше то синоћни таксиста.- Па много си ме шутирала и помињала неког Миладина Божића, па сам се пребацио у дневну, док ме ниси убила.
– Е моја Сузана, далеко ћеш ти догурати, просперитет ти је баш на висини задатка! – он се на то насмејао и сео:- Па ако те занима, ништа се није десило, молила си ме да преспавам код тебе, а ја нисам лудак да напаствујем жене у том стању. – нисам знала шта да кажем на то, па му рекох:- Ставићу нам кафу.
И тако се десио преокрет у мом животу. Можете ме наћи на једној од такси станица где таксирам, посао је добар, муштерија има разних а и нашла сам дечка, сјајног таксисту, недовршеног студента психологије, па куд ћеш лепше. Планирамо и свадбу на јесен, још нисам одлучила на коју јесен али биће и то једном ваљда.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
nekazano.me
