Погледала је у дубину свога ока, онако како то гледају они што су родјени пре свог времена па су у тренутку свог родјења били знатно старији од својих родитеља, носећи неку мудрост коју је било тешко разумети. Научила је да чита и пише већ са четири године, а са десет је прочитала већину написаних књига класика, знајући историју и будућност свога народа боље од било кога другог. Писала је као да су иза ње године искуства, да читаву будућност носи у малом прсту десне шаке, на ком је носила мали сребрни прстен, да би јој сачувао то стечено знање које јој је дато а приори. Није се дружила са децом ни са људима, већ је вечито била у неком свом свету, као у облацима, али на њену срећу нико је није задиркивао због такве њене природе. Чак се и са родјеном мајком споразумевала кратким реченицама, понекад не говорећи уопште, само мимиком дајући знак да је заправо ту. Нико је није узнемиравао, плашећи се њене реакције и суда, мада се она само благо смешкала, Мона Лизиним осмехом, остављајући их у недоумици да ли су нешто рекли погрешно.

Једног јутра, нешто пре свог четрдесетог родјендана, осетила је да ће то њено знање напустити, тако што ће или умрети или тако што једноставно више неће писати. Села је да напише опроштајно писмо, неку започету причу од синоћ, али слова као да су бежала, није успевала да ухвати њихов смисао, и није разумевала прочитано. И раније се дешавао некакав прекид тока мисли, али не овако јак, пропраћен осећајем да је смрт близу. Да ли је то била опомена? Чак није успевала да разудјене мисли споји у неку разумну, смислену реченицу.

Шта се то догодило? Докле ће то да траје? Није толико стара да размишља о смрти, а није била ни болесна, можда само треба да мало промени своје устаљене навике, које су се сводиле само на писање и на дуге шетње, никакву забаву, ништа измедју тога. Шетала је у свом стану ко лав у кавезу, да би потом решила да изадје напоље. Села је у свој омиљени кафић и наручила дупли еспресо и мартини, да би разбила концепцију негативности која је сабијала у ћошак све њене мисли. Ње вредело. Изашла је да прошета, јер је то често помагало да донесе правилну одлуку око нечег, да осмисли радњу приче или романа и да разбисти мисли које су попут тамних облака јуриле једна другу. И заиста, после три сата један део ума се повратио. Било је питање које је поставила себи тог јутра, писати и умрети или живети. О животу није знала ништа, било је тешко живети, па је решила да умре. Само што то ни најмање није било лако, умрети на своју руку. Зашто је одједном судбина тако искушава, све што је желела било је да пише. Није желела да се врати кући, зидови су јој стварали тескобу, па је села на клупу, заклоњену од погледа, решена да ту заспи.

-Како је лето дивно.- рекла је псу који је сео поред ње, као да су стари знанци. Није имала ништа од хране да му да, али он је ипак остао као саборац у њеној патњи.- Ето нашла сам и другара. А ја нисам имала друга никада, ни другарицу, дечка… свакако не, ако не рачунам књиге. Књиге нису ни хладне ни топле, оне су мртве.- Помиловала је пса, његова топла њушкица и крзно били су доказ постојања живота. – Не, нису књиге мртве, ја нисам била жива. Како је то било могуће? Ја, ја заправо не знам ништа о животу, живела сам неразумно, била сам хладна кучка. Зар ћу умрети пре него што започнем да живим? Не, то се не сме догодити, али ја морам и писати, морам.- Упалила је цигарету јер шта је писац без цигарете и пића, али пиће није имала. Мрзело је да се покрене, па је пушила седући сама у мраку. У неко доба је заспала, замишљајући да је то можда онај коначан, вечни сан, али није била узнемирена. Ни најмање.

Пробудио ју је лавеж паса. Протегла се на клупи и затим села, покушавајући да се сети шта заправо ради ту, држећи главу медју рукама и гледајући у своје црне патике.

-Извините што вас ометам, али мој пас је приметио вашег пса и мислим да су се некако зготивили, па шта знам… обично кад се пси слажу, морају и газде.- чула је глас младића, чија је издужена сенка падала преко њених патика, заклањајући је од сунца. Она подиже главу и виде високог дечка разбарушене црне косе.

-Не сметате ми, напротив.- рекла је смешкајући се. – Само седите.- Покушала је прстима да намести неуредну косу, од спавања, али један прамен јој је упорно падао у очи.

– Мора да вас је пас натерао да устанете баш рано, и мене понекад мој тако буди.-

– Ах, па да, а ја нисам стигла ни кафу да попијем. Он ме понекад буди и у пет. А мени се тако пије кафа, нес. Волим нес, хладни, топли, свеједно! – Узвикнула је пуна наде, заборављајући да је заспала на клупи, а онда додаде тише.

-Хоћете ли ми се, молим вас, придружити на кафи?- Он није скидао осмех са лица, мора да мисли каква је будала кад тако прича.

– Па могао бих, ако ми не бисте персирали. Мало ми је непријатно, иако сам сигурно старији од вас.-

– Ви старији, мислим ти старији?- упитала је са чуђењем.

– О да, ја, па имам већ тридесетпет, али можемо о томе на кафи. Успут, ја сам Иван.-

-Драго ми је, ја сам… – застала је, није се сећала свога имена, али то је није забринуло. – А ја сам Софија.- рекла је прво име које јој је пало на памет. Устала је, пошли су као да се знају јако дуго, дуже од њених година писања, дуже од њеног родјења. Момак је имао тако црне очи, да се зенице нису виделе, одмах јој се свидео. Шта је све пропустила док је годинама само писала и читала, изгледало јој је све тако нестварно. А ко може докучити стварност? Сели су у двориште кафеа, сунце је грејало њен потиљак па је извињавајући се отишла до тоалета да се умије. Можда кад се врати он не буде био ту, па ће разрешити мистерију да ли је он стваран. Вода је била хладна, и кад је подигла очи да види свој одраз у огледалу, вриснула је. Са друге стране ју је гледала млада девојка, крупних црних очију и смедје, коврџаве косе, баш каква је била некада.

-Госпођице, да ли је све у реду?- упитала је једна старија жена, која је прала руке поред ње,упитно је погледавши.

– О,да само сам се сетила да можда нисам закључала стан јутрос.

– Дешава се млада дамо, припазите на то!

-Хоћу, хвала.- рекла је са захвалношћу. И тој жени је изгледала младо, за сваки случај поново се погледала у огледалу.

Кад је излазила, на вратима је прочитала нечије на брзину написане речи црним маркером. „Дај ми другу шансу!“ Да је она то писала, помислила је, сигурно би те речи написала на огледалу кармином, било би упечатљивије, али могуће да шанса није дата свакоме, па је зато аутор графита написао на унутрашњој страни врата. Поново је почела да филозофира, што је несумљиво био знак да треба да настави и са животом а и са писањем.

Младић је седео и даље за столом, није нестао.

– Таман сам помислио да си изашла кроз прозор кад те нема тако дуго. Пробај кафу, да се није охладила, ако јесте, наручићемо другу.- гледао је час у њу, час му је поглед лутао по парку и по његовом малом, репатом љубимцу, у игри са псом чија је наводна газдарица седела преко пута младића, а погледи су им се повремено укрштали, без потребе за много речи.

 

 

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

nekazano.me

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име