Чини се да одговорност за сву ту неприродну и „неразумну“ логику не може да носи сваки човек посебно. Главни је кривац свемоћна владавина обезличеног друштвеног поретка и наша неконтролисана, обезумљена епоха.
Наша епоха има многе специфичности, док њена достигнућа, наравно, остављају снажан утисак: савладала је силу земљине теже, проникла у микрокосмос, достигла такве брзине и створила такву енергију, које се ни замислити не могу. Створила је нове биолошке битке, вештачке органе, укинула многе природне законе. Проникла је у тајне тела и пронашла ефикасне начине утицаја на душу: установила је нови модел мишљења, нове обичаје, нови морал. Главну карактеристику наше епохе представља то што је упутила изазов свему аутентичном, савршеном и истинском. Измислила је и створила мноштво вештачких ствари. Наши хотели често су украшени вештачким цвећем које је веома тешко разликовати од правог. На телевизијским екранима видимо ентеријер који у стварности не постоји. Рекламе пропагирају светове који немају никакве везе са реалношћу. Људи мењају боју и облик, чак се и операцијама излажу како би свету показали лице који није истинско, узраст који представља обману, пол који хормонално и анатомски не одговара њиховим карактеристикама. Раскошна, упечатљива појава срачуната је само на спољашњи ефекат и илузију, власт света привида разрушила је природност и једноставност
постојеће стварности.
Све ово утицало је на наш доживљај света и начин живота, па и на сам наш духовни живот. Ми хришћани често говоримо о великим достигнућима науке, која је наводно сагласна са религијом, заслугама демократије, која Цркви дозвољава слободу служења, људским правим као највећој вредности. Ипак свима нам је познато да нас је наука учинила умишљенима као никада, јер смо на место Бога подигли идол човека који се клања самоме себи; демократија је вољу Божију заменила одговорношћу нас безумних за и избор; људска права уклонила су право Бога да се меша у наш живот, и право деловања по вољи Божијој. Постали смо такви хришћани који све покушавају самостално да разумеју, и проблем им је кад треба да препусте благодати Божијој, Постали смо такви који покушавају сами да докуче тајне Божије, уместо да стрпљиво чекају откривење славе Његове; такви хришћани, који траже одмор и предах а ништа не знају о унутрашњем спокојству; такви хришћани који када говоре о љубави подразумевају осећање егоистичке симпатије, самољубивог задовољства или патолошке зависности, пошто поричу такве особине као што су трпељивост у односу на друге и пожртвованост.
Наш искривљени доживљај прониче такође у сферу црквеној служења, У манастирима се, на пример, бавимо везом који само личи на старинско рукодеље, Свештене сасуде украшавамо шареним стакалцима која светлуцају као драго камење, али по својој вредности ипак немају ничег заједничког с њим. Наше иконе подсећају на древне, али направљене су на папиру, штампарским бојама, њихова израда није стајала ни времена нити средства, настале су без стваралачког труда и љубави, Фотографишемо и детаљно бележимо сва свештенослужења, али у тим тајнама не опажамо присуство Божије, Одлазимо на поклоничка путовања, али наша душа не „излази“ из своје тамнице како би се сусрела с Богом у пустињи. Ми посећујемо света места, али посете Духа Светога у нашем животу нема. Задовољавамо своја „спољашња осећања“ али не маримо за своје „унутрашње покрете“ поседујемо многа бескорисна богословска знања и истовремено смо веома сиромашни кад је у питању драгоцени духовни опит, Стога су и наше службе, са њиховим невиђено велелепним церемонијалом, више налик на некакво испразно празновање, него на тајну, И више подсећају на позориште, него на молитву.
Дела светих представљају плод њиховог истинског духовног опита, Њихова дела, испуњена дубоком мудрошћу, често су излазила тек онда кад су очи њихових аутора биле већ заклопљене за овај свет. Доказ за то да је наша „истинитост“ умишљена представља читање и разматрање светоотачких дела у удобним салонима, док истовремено апсолутно на желимо да сами понесемо неки подвиг, да умртвљујемо своју вољу, и нисмо способни за самопожртвовање. уместо да се, читајући та дела, учимо смирењу, ми их користимо за осуђивање наше браће, или пак, користећи их, нашу стварност недолично замењујемо маштом.
Свети су снагу за подвиг и мучеништво црпели из Божанског причешћа. Ми се пак, са нашом световном духовношћу и самооправдавањем, налазимо у заблуди, јер свете подражавамо само у томе што често узимамо Божанско причешће, а не и у стремљењу ка истинском покајању и вери. Познавање процеса који се догађају у кори великог мозга замењује откривење рођено у опиту и праћено ћутањем, унутрашњим безмолвијем и сузама. Изрекама древних отаца обраћамо се како бисмо оправдали своја уверења и мишљења, али нећемо да прихватимо ново знање које би нас саме
смирило, и помирило нас са нашом браћом.
На тај начин савремена „духовност“ често се скрива испод варљиве маске. По својој суштини она не представља ништа друго до необавезну религиозност и подражавалачки традиционализам, који су скривени испод завесе пристрасне привезаности за обрасце, правила, спољашње схеме, обичаје или лица, и пројављују се као конзервативизам у негативном смислу. Све нас то обмањује и води ка лажним врлинама, задовољава ђавола и растужује Бога, служи за умножење страсти и неопростивих немоћи, распаљује немилосрдност и лицемерје. Оно што се код нас назива истинском вером и духовним опитом, у стварности нема ничег заједничког ни са духом Божијим, ни са Предањем наше Цркве, него служи за стварање лажног хришћанина, пошто његова вера постаје заблуда и обмана, а сав његов опит – илузија.
Ово и представља узрок томе што се често жалимо на неправичност и прекомерне захтеве у односу на нас, на тешкоће и неидржљиви напор, на душевну исцрпљеност и на то што нас Бог Не слуша и браћа не разумеју. Тако се рађа осећај да чуда нема, да су свети нестали, да је спасење немогуће. Тако се појављује сумња, илузија, униније (чамотиња) и одсуство жеље за борбом. Све то нагрђује образ Христов који живи у нама.
И то је природно за човека са искривљеном вером, за неискреног човека. највећа опасност за нас настаје онда када се у нашем животу губи искреност, када пресахњује природност и истина нам постаје туђа.
Митрополит Николај (Хаџиниколау)
Из књиге – За свет који нестаје три сузе покајања и наде
