Британски историчар Томас Есбриџ у “Историји рата за Свету земљу” описује како коњи дословно газе кроз крв по улицама. Тако се у јуну 1098. године, окончава драматична, вишемесечна опсада града Антиохије, што је прва значајна и помало чудесна победа хришћана у Првом крсташком рату.
Кад се глас о крволочности крсташа у њиховом походу ка Јерусалиму буде проширио, а затим помешао са причама о канибализму и злочинима из града Маре, муслимани ће Франђе, како су их називали, дословно сматрати људождерима. И та се слика, са временом поистовећена са читавим хришћанским светом, неће променити ни до нашег доба.
Јерусалим и уопште, Блиски исток, стално су поприште сукоба. Нафта, вода, терористичке акције, а понекад и само неколико твитова успевају да са лакоћом подстакну неразумевања, сукобе, па и позиве на нову Интифаду или узајамна бомбардовања у знак одмазде. Теоретичари глобалне политике зато и говоре о сукобу цивилизација у некадашњој Светој земљи, који, мада је реч о сасвим новим актерима и поводима, по већинском мишљењу почиње управо у крсташким ратовима.
Поход на Јерусалим са краја XI века, кад су сусрела два света, Запад и Исток, свакако је једна од занимљивијих историјских епизода (није случајно што му се тако често враћамо и овде, на НКП). Детаљи првог похода су иначе подробно описани у многобројним и популарним франачким хроникама, најпре у Гуеста Францорум, али и у записима Ибн Ал Атира и других арапских хроничара, као и код Ане Комнине, кћерке византијског цара Алексија I.
Сам поход је авантура по себи. Затечени далеко од свог континента, у негостољубивој средини, крсташи су били осуђени на неуспех – непрекидно су се тукли да обезбеде залихе за војску која се описала. Од око 100.000 крсташа, колико их је стигло у Босфор, у Јерусалиму ће их 1099. године бити само неколико стотина најодважнијих и најсрећнијих.
Без опсадних справа, без грађе, са европским коњима које су након Мале Азије морали потпуно заменити, крсташку војску чини око 10.000 цивила, жена и деце, 35.000 разноврсне, лоше наоружане пешадије, као и између 7000 и 10.000 витезова. Поред фанатизма, ово језгро крсташке војске игра кључну улогу.
Идеја Светог рата развила се у свој екстремни облик током самог похода. Замисао о теорији праведног рата први је истраживао папа Григорије VII. Римски поглавари су покушавали да смисле богоугодан начин на који би се крвожедност европских великаша и династичке амбиције, пре свега оне усмерене на Рим, преусмериле негде изван хришћанског света.
Повод за то је дао управо Алексије Комнин, који је притиснут ратом са Норманима и све већом претњом од Селџука по Цариград, у пролеће упутио посланство у Пјаћенцу за помоћ Запада у борби против Ислама.
Након овог захтева, папа Урбан II долази на идеју о „оружаном ходочашћу“ на Јерусалим. Мада је град већ вековима под арапском влашћу, папа схвата да би његово освајање могло бити снажан мотив европској властели.
Зато месецима припрема услове и онда на чувеном сабору у Клермону, у јулу 1095. године, држи историјску беседу о Светом рату. Муслимане проглашава „нељудима“ и обећава опрост грехова свима који крену у овај поход. Његова идеја привлачи једног од потоњих вођа, Рејмонда из Тулуза. Проповедници папину поруку шире Европом. Почиње први хришћански Свети рат.
Окружени стотинама муслиманских утврђења, крсташи су у Палестини заиста ванземаљци. Религиозни занос и окрутност застрашују Арапе, но, све до Антиохије не схватају га преозбиљно, сматрајући да их је као плаћенике и пролазну претњу ангажовао византијски цар.
Међутим, у наредна два века, они ће постати стварност у муслиманском свету. Једна од вођа похода, Боемунд оснива Кнежевину Антиохију, а крсташи крећу у нове ратове. Настаје Рејмундово војводство Триполи, као и пре тога Едеса, да би коначно 15. јула 1099. крсташи освојили главну награду – Јерусалим.
На фотографији је франачки витраж који приказује првог крсташког краља Годрфија Бујонског током опсаде Јерусалима. Краљевина у којој ће владати његови крунисани потомци трајаће сто година, док је Саладин и Сарацени не покоре 1187, али ће крсташки поседи и земље опстајати још један век потом. Невоље које су због тога настале постојаће, очигледно, и данас.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
Аутор: Слободан Бубњевић
naukakrozprice.rs
