Лик Ђавола или Сатане као конкретног духовног бића појављује се на неколико различитих тачака у светим списима у којима је описано његово порекло и идентитет. Библијску слику овог ентитета, међутим, врло често искривљују каснија популарна хришћанска књижевност и модерна популарна култура.
У просечном хришћанину данашњег времена постоји много више хорор филмова и Милтона него Светог Писма о томе ко је Ђаво, који су његови циљеви и намере и како је постао оно што је данас.
Разни демони и ђаволи из Светог писма, тема наредних неколико постова, често су спојени или распоређени у неку врсту хијерархије, или у новије време бирократију на начин који није утемељен у светим списима или у складу са раним оцима Цркве. Свето писмо и Предање, с друге стране, повезују ова створења у њиховом садашњем стању са хаосом и уништењем, а не са поретком било које врсте.
Ђаво или Сатана је прва од ових бунтовних духовних сила са којима се сусрећемо у светим списима, иако у почетку није познат под оним титулама које значе „клеветник“, односно „противник“.
Ђаво се први пут појављује у Светом писму у Едену у Постању 3.
Међутим, постоје паралелни извештаји у вези са падом Сатане у Исаији 14 и Језекиљу 28 који се морају узети у обзир да би се у потпуности разумело шта се дешава.
У ова последња два одломка, расправа о ђавољем паду повезана је са пророчанствима против краљева Вавилона и Тира. То је због две важне везе.
Прва је да древни Израелци нису правили разлику између земаљских сила као што су краљеви и цареви и мрачних духовних сила које су стајале иза њих.
Други је да је оно што се овде прориче пад са врхунца моћи света у гроб, за шта нема бољег примера од онога шта се догодило са Ђаволом.
У већини енглеских превода Постања фигура Ђавола се помиње као „змија“. Ово се понекад меша са идејом да је он дословно био змија која говори или да је клетва која му је касније стављена нешто у рангу народне приче о томе зашто змије немају ноге.
Међутим, употребљена хебрејска реч не значи само змију или гују, већ се односи и на биће које је заводљиво и паметно, што се такође јавља у контексту када је Ђаво представљен (Пост. 3:1).
За њега се каже да је паметнији од било ког копненог створења које је Бог створио шестог дана, што укључује и људска бића.
Ово се може боље разумети у опису Сатане у Едену у Језекиљу 28:12-14. Овде је, као анђеоско биће, описан као обложен драгоценим драгуљима, пребивајући у близини Божјој.
На древном Блиском истоку пребивалиште богова замишљано је као врт или као планина окупљања и овде су те слике спојене да опишу пребивалиште правог Бога Израиља.
Он је идентификован као ’херувим чувар‘ (28:14).
Иако се Сатана често сматра арханђелом, треба имати на уму да редови анђела нису различите врсте, већ устројене према обављаној функцији. Ове службе се разликују по функцији и посебном учешћу у благодати Божијој сразмерно тој служби да би се омогућило њено остварење.
Свети Дионисије Ареопагит директно пореди небеску јерархију са црквеном. „Херувим“, множина „херувими“ су, буквално, „жива створења“, а „жива бића“ из Данила и Откривења треба схватити као херувиме. Ова створења су, у вавилонском схватању, била духовна бића налик на сфинге која су штитила престоле богова. У египатској мисли, паралелно створење је било ‘сераф’, множина ‘серафими’.
„Сераф“ је египатска реч за змију и сматрало се да су то змијолика бића која су штитила краљевски трон. Фараонски покривач за главу који подсећа на капуљачу кобре и сама кобра која вири из обрва тог покривала представља репрезентацију серафа. Дакле, идентификација Ђавола као змије у Постању 3 и херувима у Језекиљу 28 су заправо комплементарне.
У грчком преводу, направљеном након повратка из Вавилона, преводиоци су изабрали реч из вавилонске митологије која се користила за описивање првобитних богова „змај“ и користили је да замене слике „змије“ које су настале под утицајем Египта.
Сатана као Змај је идентификација коју је затим користио Свети Јован у књизи Откривења.
Шта је, дакле, била злоба која се налазила у Ђаволу?
У Исаији 14:13-14, његов грех је описан у оквирима божанског Савета Божијег.
Овде се помиње уобичајена слика анђеоских бића као звезда, при чему се Сатана пре његовог пада упоређује са јутарњом звездом (планета Венера, 14:12). Из латинског превода овог стиха потиче име „Луцифер“.
Ђаво је желео да се уздигне изнад свих других анђеоских бића у Савету и да замени или барем да се изједначи са Богом Свевишњим.
У Постанку 3 ми видимо Змаја како убеђује прве људе да трагају за знањем које им је у том тренутку Бог забранио ради њихове сопствене заштите. Јудаизам Другог храма и рани Оци су ово видели као описе истог догађаја и помирили их у једно.
Човек, иако је створен касније и са копненим животињама, створен је за славну судбину у Христу (Пс 8,4-8).
Сатанин понос је попримио карактер зависти и он је настојао да замени Бога у животима Његових створења тако што је постао онај који их поучава и доноси им знање.
Желео је да постане њихов бог.
Пошто није био у стању да их створи, он је настојао да их уништи.
Ово ће постати образац који ће се видети у деловању свих демонских сила.
Није могуће да било које створено биће дословно или на било који начин свргне Тројичног Бога с престола у његовој владавини над сопственом творевином.
Највише чему се ова зла духовна бића могу надати је преузимање улоге у животима Божјих створења која, с правом, припада само Њему.
Као што је већ поменуто, проклетство постављено на Ђавола у Постању 3:14-15 није прича о томе како су змије изгубиле ноге. Помињање копнених животиња у стиху 14 је паралела са увођењем Змаја у стиху 1.
Он је био супериорнији у својој памети и бистрини у односу на сва Божија створења на земљи и настојао је у тој гордости да се уздигне још више. Уместо тога, он је спуштен испод њих.
Не само положен на земљу као људи, већ испод земље и у подземни свет.
Древни људи су били свесни да змије не једу прах (стих 15). Уместо тога, оне гутају ствари целе. „Прах“ је овде референца на прах од којег је човек створен и на прах у који ће се вратити (стих 19).
Ђаво постаје владар, али владар мртвих.
Тежина овог пада даље је описана у паралелним одломцима у пророцима.
Исаија 14:13-15 каже: „Рекао си у свом срцу: „Попећу се на небо изнад звезда Божјих. Поставићу свој престо високо. Седећу на гори Савета у крајњим крајевима севера. Попећу се изнад врхова облака. Учинићу себе Свевишњим.’ Али, одведен си у шеол, у далеке крајеве понора.“
Стих 11 каже: „Твоја раскош спуштена је у шеол уз звуке твојих харфи. Црви су раширени као кревет испод тебе и црви те покривају.”
Шеол буквално значи „гроб“, али је то била реч у раним семитским језицима за подземни свет, царство мртвих.
У Језекиљу 28:16-18 његов пад је описан као да га је прогутала ватра која је изашла из Божје светости остављајући му само гомилу пепела.
Ђаво добија царство пепела и праха у Постању 3, док људи постају телесни, подложни кварењу и смрти.
Кроз човечанство целокупна творевина бива подвргнута смрти и узалудности под којом још увек ради (Рим. 8:19-21).
Коначно решење за ово, за творевину и за човечанство, наћи ће се у васкрсењу приликом Христовог другог и славног доласка као што види Свети Павле (Рим. 8,22-25). То је, међутим, већ почело у Васкрсењу Исуса Христа којим је Сатана лишен свог царства.
У Марковом јеванђељу Христос говори о крају Сатаниног царства истичући да, да би се одузела добра од јаког човека, он прво мора бити везан (Мк. 3, 23-27).
У Посланици Јеврејима 2:14 се каже да је Христос примио људско тело и крв да би „смрћу уништио моћ смрти, која је Ђаво“. Из тог разлога је прослава Васкрса увек била усмерена на разорење Хада или Шеола.
Христос је смрћу и васкрсењем везао Сатану и оставио његово царство празним и пустим.
Ова концепција лежи у многим васкршњим литургијским изјавама да у Шеолу није остао ниједан мртав, да је Христос васкрсао све мртве и да је испразнио гробове. Ово нису изјаве о „универзалном спасењу“, већ о пражњењу царства смрти којим царује Ђаво.
Ово схватање Ђавола такође лежи иза значајног дела других православних хришћанских литургика, од Тропара за недељу до изреке у Трисагији за упокојене да је Христос „погазио смрт и учинио немоћним Ђавола“.
Христос ће се вратити да суди мртвима као и живима.
Они су сада део Његовог царства, јер је вратио узану власт препуштену Ђаволу и оставио га без ичега.
Сатана неће, у будућем веку, владати над злима који су осуђени на језеро огњено, већ ће тамо доживети исту осуду као и сви други зли – били анђели, били људи.
То што је Сатана већ побеђен и што је његово краљевство опустошено у прошлом времену, за новозаветне ауторе га је учинило бесним звером. Пошто је био гладан чак и мртвих да их поједе, он „шета около као ричући лав тражећи кога да прождере“ (1. Пет. 5:8).
Његов пораз је довео до његовог великог гнева на земљи док покушава да уништи човечанство, јер зна да му је преостало још мало времена до коначног Суда и осуде (Откр. 12,12).
Упркос свом свом бесу, Ђаво нема моћ или ауторитет и стога може само да смишља, постављајући замке у које ће људи упасти у нади да ће их учинити причасницима његове коначне осуде (2 Кор 2:11; Еф 4:27; 6:11; 1 Тим 3:6-7; 5:15; 2 Тим 2:26).
Убрзо долази време када ће он бити коначно и дефинитивно сломљен и скршен под ногама светих (Пост 3:15; Рим 16:20).
Отац Стивен де Јанг
ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/wholecounsel/2018/12/05/who-is-the-devil/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 26.07.2022.
