Ко је монах и зашто људи иду у манастир?

Ко је монах и зашто људи иду у манастир? Које завете имају монаси и које су врсте (степени) монаштва? Ко су следбеници? Када је настало монаштво у хришћанству и зашто је настало?

Монах – ко је то?

Монах је онај који је свој живот дао служби Богу. То није његов избор, то је позив. Многи одлазе у манастир, а само мали део се на крају замонаши, јер монаштво није вештина којом се може савладати, већ живот.

Монах не престаје да живи на земљи, не престаје да ради било какав посао за манастир или за народ (то се зове послушање), али сваки минут његовог живота диктира служење Богу, а не земаљским идејама, циљевима или идеалима.

Од се труди да живи као анђео, а не као човек. Једина срж и смисао његовог живота је молитва.

По чему се монашки позив разликује од избора?

Замислите: нема манастира на свету. Али биће људи који ће ипак покушати да живе као монаси – видеће да је новац прах; живети целомудрено и чисто, али не из „комплекса“, већ по схватању ствари; живети значи умножавати љубав.

монашки завет

Монах даје завет безбрачности, послушности и сиромаштва.

Целомудреност

У свом најдубљем значењу, овај завет значи не само одбијање жене (или мужа, ако је монахиња), већ разумевање: пол више није битан, више не постоји. Монах је напустио свет, а ван света постоје само душе.

Завет послушности

Монах се одриче својих жеља. Воља и снага воље остају са њим, али он је сада  усмерени на молитву и жељу за сталним саживотом са Господом.

У манастиру се овај завет образује у виду беспоговорне послушности игуману. И то није сервилност и понизност, већ радост и мир, јер се права слобода налази у одрицању од ега.

Завет сиромаштва

Ако се човек замонаши, ништа му не припада, па ни хемијска оловка. И то не зато што је забрањено, већ зато што није неопходно.

Душа која је бар једном упознала Господа, која је бар једном дошла у додир са Величанством Духа Светога, губи интересовање за све земаљско. Све земаљско бледи, јер за младића који се заљубио у девојку већина околности губи на значају.

Овде, у манастиру, све ствари постају непотребне, а у рукама остају само оне које су неопходне из нужде: књиге, телефон. И ово није власништво монаха, него манастира.

Степени монаштва

Монашки пут има неколико степена, али у најопштијем смислу постоје три етапе (ако не и две):

• Припрема (искушеник)
• монаштво
• Схи-монаштво 

Припрема (искушеништво) за монаштво може потрајати неколико година – било је случајева да је човек остао искушеник скоро цео живот.

Монашки постриг долази тек када је игуман манастира безусловно уверен да је монаштво заиста позив за ову особу, а не његов емотивни или ситуациони избор. Неће бити повратка: повратак „у свет“ је, ако могу да кажем, самоубиство.

Од игумана се тражи велико искуство и духовна мудрост да би се схватило да ли је дошло време за пострижење или треба још чекати, да се „превери” човек. Истовремено, искушеник, наравно, може бити сигуран да је створен за монаштво, али ће године проћи, почетни духовни „жар“ ће се смирити, а живот у манастиру за њега ће постати не ослобођење од света, него туга.

Пострижење у схиму је највиши степен монаштва – „равноанђелски“. Подразумева да је монах ослобођен свих спољашњих послушања (односно, одлази „у изолацију“, иако за то није неопходно бити схимонах), а молитва постаје његово једино и непрекидно дело. У руској традицији, по правилу, најстарији монаси се пострижу у схиму.

Послушање у манастиру

Манастир је велика породица. Она живи не само духовним животом (иако је то главно), већ и без чега живот на земљи не може бити: домаћинство, храна, становање.

Послушања су она дела и послови којима се монаси баве у слободно време од богослужења и молитве.

Послушност комбинује два циља:

• Чисто економски: манастир се мора одржавати у реду, монаси морају бити нахрањени,  и неко мора ово да ради.
• Образовно: молитва дан и ноћ није вештина, већ Дар који само ретки стичу. Време слободно од молитве постаће беспосленост. А беспослица је најгори непријатељ човеков и још гори за монаха.

Задатак игумана манастира је да види и разуме: кога је боље послати на какво послушање: ко ће се носити са столарским и кућним пословима, ко – са бригом о градилишту, ко – са кувањем; коме се може поверити организациони рад, и коме се, можда, може сасвим ослободити послушности.

Овај монах има послушање, да пази на манастирску стоку.

Молитва у манастиру

Уз сву обавезу коју имају послушања у манастиру, за монахе она нису главна. Главна делатност монаха је молитва.

Молитва у манастиру је присутна у три вида:

1. богослужења
2. Молитва у келији
3. Молитва за време послушања и сво остало време

У већини манастира свако послушање на почетку службе мора бити прекинуто – чак и ако није завршено. Монах мора бити присутан на служби. Изузеци могу бити за слабе.

У неким манастирима нема те строгости. На пример, ако је братија у манастиру мала и сваки монах добија превише у току недеље. У овом случају, монах, уз благослов игумана, може пропустити ову или ону службу. Али само да би се молили у другачијем облику: пословно или приватно.

Приватно молитвено правило за сваког монаха одређује духовни отац.

Што се тиче молитве за време послушања и у свако друго време, то значи да се монах труди да ни секунду свог живота не проведе у празном созерцању или празном размишљању. И стално, на послу или у било ком тренутку будности, чита себи неку врсту молитве – најчешће Исусову (Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног).

Монаштво на Светој Гори се одликује строгим правилом. Мало сна, строги пост, непрестана молитва.

Када се монаштво појавило у хришћанству?

Монаштво је настало тек у 4. веку, док је и пре тога било много светаца. То је главни аргумент против оних који мисле да је бити монах „боље“ него живети у свету.

 Христос је био присутан на венчању у Кани Галилејској и тиме благословио породични живот. И онда, и манастир – само другачији по облику. И тамо, и овамо можете пасти; и тамо, и овамо – можемо задобити живот вечни.

Монаштво је љубав према Богу, а љубав према Богу није одећа, већ начин живота и мисли.

Како је настало монаштво? Људи су почели да одлазе у пустињу, јер су схватили да је њихов свет тај који „вуче“ надоле и тиме напуштају свој позив.

Монах Антоније Велики се сматра оснивачем монаштва. И пре њега људи су одлазили у пустињу, али је само својом светошћу успео да окупи око себе велику браћу. Од наизглед „случајне” појаве, монаштво је од тада постало саставни део хришћанске традиције.

У Русији се за оснивача монаштва сматра монах Антоније Печерски (983-1073), оснивач Кијево-печерске лавре.

Превела редакција Чудо

uznavay-pro