„Сада сигурно мислите, према ономе што сам вам рекао, да сам – па, не знам – ја нешто. Па, ја сам ништа, иако се трудим и тек почињем, чини се, да осећам укус ствари о којима причам. Трудим се, желим и заправо осећам љубав према другима, иако не желим да се присиљавам. Али, врло често доживљавам те ствари кроз Божију милост и не говорим, није ми дозвољено. Кажем шта год ми је дозвољено да кажем, али не могу увек да говорим…

Па, живот без Христа није вредан живљења. У то нема сумње.’

Старац Порфирије је рођен 1906. године у селу Агиос Јоанис у провинцији Каристија на Еубеји и крштен је као Евангелос.

У школи је провео само две године. Болест његовог учитеља и сиромаштво његове породице приморали су га да зарађује за живот чувајући неколико животиња које је поседовала његова породица. Нешто касније, као дечак од око девет година, радио је у локалном руднику угља, а затим у бакалници у Пиреју која је била у власништву породичног познаника. Његов отац је отишао да ради на Панамском каналу да би обезбедио своју породицу.

Као осмогодишњи пастир дошао је у посед књижице о животу светог Јована Каливитиса коју је тешком муком прочитао. Овај светитељ је дубоко импресионирао младог Евангелоса и испунио га снажном жељом да води живот попут његовог.

Тако је, када му је било око дванаест година, тајно отишао сам у Свету Гору и на лађи на путу сусрео човека који ће ускоро постати његов старац, јеромонаха и духовног исповедника Пантелејмона, који је живео као подвижник у каливији Светог Георгија у скиту Кавсокаливиа на Светој Гори. Управо овом старцу и његовом рођеном брату, монаху Јоаникију, млади искушеник је принео пуно и радосно послушање.

Неколико година касније сматрао се достојним да се замонаши и да кроз практично искуство научи тајне духовног живота. Једна од последица његове велике љубави према Христу и његовим старцима, његове послушности и подвижништва била је то што га је посетила благодат Божија и у младости је добио дар прозорљивости, односно способност да види кроз дејство Благодати Божије невидљиве ствари, духове, прошле или садашње догађаје и, понекад, чак и будуће догађаје.

Док је био на Светој Гори, око осамнаесте године доживео је напад плеуритиса и старци су га послали на лечење у манастир ван Атоса. У овом манастиру на Еубеји срео је архиепископа синајског Порфирија који га је, пошто је приметио да је младог монаха посетила Божија благодат, у двадесетој години рукоположио за јеромонаха. Нешто касније надлежни митрополит га је поставио за духовног исповедника и тако је дар прозорљивости којим је Бог обдарио Порфирија стављен на службу верујућима.

Овим даром млади јеромонах и духовни исповедник Порфирије је помогао људима да побегну из разних демонских замки, да схвате шта се дешава у њиховим душама, да одбаце лажне тврдње врачара које су им исцедиле сав новац под изговором да су могли да разбију чини које су их погађале, да разазнају и излече њихове телесне болести и узроке и уопште да виде и разумеју ствари које би им помогле у њиховим животима.

Године 1940. Порфирије је постављен за капелана на Поликлиници у Атини, у улици Сократоус близу трга Омонија. На овој дужности остао је тридесет и три године, исповедајући и пацијенте и друге, молећи се, саветујући и, у ретким приликама, лечећи пацијенте који су тражили његову помоћ милошћу и молитвом Божијом. Иако је своје дарове студиозно прикривао, постао је познат релативно малој групи верника која је постепено расла.

Године 1950. преузео је бригу о напуштеном малом манастиру Светог Николе Калисија на планини Пенделис и све до 1978. године је проводио време у обрађивању земље око њега. Године 1979. настанио се у Милеси у Атици, у близини Оропоса, где је, по добијању потребних законских дозвола, почео да гради Испосницу Преображења Господњег.

Овде је примао посетиоце из свих слојева друштва и телефонирао са људима из целог света разговарајући о разним проблемима, давао је савете, молио се, слушао исповести, лечио душе, а врло често и тела људи који су му прилазили.

У јуну 1991. године, осетивши да му је крај живота близу, и желећи да избегне велику јавну сахрану, отишао је у калив Светог Георгија у Кавсокаливију на Светој Гори где је седамдесетак година раније био замонашен.

У 4 сата и 31 минут ујутро 2. децембра 1991. предао је свој дух Господу, кога је толико волео током свог живота.

Тамо је сахрањен у једноставном монашком гробу у присуству само своје браће монаха, јер је веома понизно затражио да се о његовој смрти не сазна ништа све до његовог сахрањивања.

Данас овај гроб заузима други монах пошто су посмртни остаци старца Порфирија сакривени на неприступачном месту, у складу са упутством које је оставио својим искушеницима.

Главне карактеристике личности старца Порфирија током његовог живота биле су његово крајње смирење, савршена љубав према Христу и ближњима, и осећај припадности Цркви, са потпуном послушношћу њој у Христу, његово апсолутно јединство са свим људима, и његов осећај бесмртности и слободе од страха и пакла живота овде на земљи.

Овоме треба додати његово непоколебљиво стрпљење под неподношљивим болом, његову мудру разборитост, његову несагледиву моћ видовитости, његову безграничну љубав према учењу, задивљујућу ширину његовог знања (које је било дар Божији и плод Његове милости, а не резултат учења), његову марљивост и неисцрпну љубав према труду; његове сталне, скромне и, стога, делотворне молитве, његов крајње православни, али не и фанатични менталитет; његове здраве савете, разноврсност његових учења, веома дубоку побожност, величанственост црквених служби које је обављао и велику пажњу са којом је своја бројна добра дела чувао у тајности.

НАСТАВИЋЕ СЕ…

ИЗВОР: https://pemptousia.com/2021/12/saint-porphyrios-kavsokalyvitis-part-i/

ПРЕВОД: Давор Сантрач

Објављено: 03.09.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име