Његове најбитније особине

По нашем мишљењу, најбитније карактеристике личности старца Порфирија биле су следеће: пре свега, чињеница да је његово чланство у Цркви било суштинско, а не номинално; друго – његова безгранична љубав према Христу и кроз Њега својим ближњима, коју је пратило светитељско смирење; треће – његово искуство мистичне радости у Христу; и четврто – његов осећај бесмртности у Христу.

Црква

Старац Порфирије је говорио, као и сви свети, да Христос треба да буде у Цркви. То значи да верни треба да буду сједињени са Христом и свим Његовим народом, а посебно са Његовим архијерејем, који је Христов представник.

Ипак, ово – бити члан Цркве, не би требало да буде само формални чин.

Тако, штавише, мисли старац Порфирије у свом последњем завету у ком се моли да уђемо у земаљску нестворену Цркву Божију, иако бисмо површно одговорили да смо већ у Цркви као резултат нашег крштења.

Ми смо заиста у Цркви, али само у оној мери у којој се страни путник који је управо прешао границу и ушао у Грчку може рачунати као да је у Грчкој. Иако се овај путник формално и суштински налази у Грчкој и може да путује где год жели унутар земље и да се упозна са њом, као да и није у земљи, јер је све што је урадио то да је направио неколико корака у њој и још увек ништа о њој ни не зна.

На исти начин, хришћанин који је ушао у Цркву само једном не може се сматрати да је ушао осим ако не улази све даље и даље да је истражује док не дође до Божјег престола.

Старац је у пракси видео да у Цркви делује благодат Божија, да верни морају бити сједињени у једно тело, Тело Христово, да се нико не може спасти тражећи само своје спасење; да је искуство верујуће особе и жеља и захтев за јединством основно обележје Цркве и предуслов спасења, а та љубав, која тера душу да тражи јединство, неопходна је ако се жели ући и задобити спасење у заједници која је нестворена Црква Божија на земља.

 Љубав

Покретачка снага која нам омогућава да своје земаљско постојање и радост делимо са другима, која може да пренесе сам живот, јесте љубав.

Ко мисли да ће му други људи само одузети део личне удобности и радости, не размишља као Бог, који је створио човечанство, иако га је човек много растужио (у смислу људске патње).

Једини став који приличи људима створеним на слику и прилику Божију, дакле, јесте љубав – отварање срца према другима, како према Богу, тако и својим ближњима. Постоји много начина на које Црква покушава да убеди људе да иду правим путем у животу.

Ипак, царски пут осетљиве, поетске и племените душе који нам је показао старац Порфирије јесте пут љубави, божанског ероса према Исусу Христу и несебичности, односно недостатка бриге о томе да ли ваша љубав према Христу значи искусити радост или бол.

То је племенит и супериоран пут, онај лишен подлог духа, прорачунатог себичног интереса и страха, галантан пут достојан Божијег величанства и потпуног поверења у Христову добронамерну љубав.

Ход овим путем такође подразумева усвајање просвећеног приступа у духовној борби код хришћанина, о чему је старац Порфирије често говорио и илустровао бројним примерима, од којих су неки следећи: „Када сте у изузетно мрачној просторији, немојте ударати у таму да бисте је отерали. Тако не нестаје. Отворите прозор и пустите светло; другим речима, покори се Христовој љубави и тада ће тама нестати без напора.’

Када лоша или суморна мисао, страх или искушење прете да вас погоде, немојте се борити против њих да бисте покушали да их се решите. Отворите своје руке Христовој љубави и Он ће вас загрлити, а онда ће она сама нестати.“

Када је башта ваше душе пуна чичака (тј. страсти), не покушавајте да их ишчупате из корена, јер све док се бринете о њима, увек ћете на крају бити повређени и заражени клицама. Усредсредите сву своју енергију на цвеће своје душе, залијте га и онда ће чичак и сам увенути. А најбољи цвет од свега је ваша љубав према Христу. Ако ово залијете и оно порасте, сав чичак ће умрети.’

Радост

Старац Порфирије је све волео Христовом љубављу, која је јединствена за сваког појединца.

Али, богато срце Христово и богата срца свих оних који су слични Њему су способни да воле све људе на јединствен начин, при чему је сваки појединац слика љубљеног Христа.

И ова љубав привлачи Божанску благодат, која пада на особу која је вољена у облику велике и безграничне радости. Човек који воли осећа радост јер волети значи давати, а давање је благослов, као што је и сам Господ рекао („Блаженије је давати него примати – Дела 20:35).

Тако је Старац доживео радост коју ништа, па ни бол или туга, не може одузети човеку који се потпуно потчинио Христовој љубави.

Живећи у Христовој љубави, старац Порфирије је у пракси искусио оно што је писао Свети Јован јеванђелист: „Савршена љубав изгони страх“ (1. Јн. 4, 18), и то га наводи да наглашава са тако тихим убеђењем у снимљеном интервјуу: ‘Наш пријатељ, наш брат (Христос) !…Како гласно Он ово објављује…! Како гласно…! Како је дубока та реч…! Изузетно је дубока! То је храброст коју нам Он даје. Христос не жели да се плашимо – Он то једноставно не жели!

НАСТАВИЋЕ СЕ

ИЗВОР: https://pemptousia.com/2021/12/saint-porphyrios-kavsokalyvitis-part-ii/

ПРЕВОД: Давор Сантрач

Објављено:03.09.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име