На почетку Јеванђеља по Луки приповеда се како је Христос, након кушања у пустињи провео неко време у Галилеји, вратио се у свој родни град Назарет, и ушавши у синагогу, почео читати Свето Писмо-Књигу пророка Исаије. У Новом Завету се то описује овако «И дође у Назарет гдје бјеше одрастао, и уђе по обичају своме у дан суботњи у зборницу, и устаде да чита. И даше му књигу пророка Исаије, и отворивши књигу нађе мјесто гдје бјеше написано: Дух је Господњи на мени; зато ме помаза да јавим јеванђеље сиромасима; посла ме да исцијелим скрушене у срцу; да проповједим заробљенима да ће се отпустити, и слијепима да ће прогледати; да отпустим сужње; И да пропвиједам пријатну годину Господњу. И затворивши књигу даде слузи, па сједе: и сви у зборници гледаху на њ. И поче им говорити: данас се изврши ово писмо у ушима вашима. И сви му свједочаху, и дивљаху се ријечима благодати које излажаху из уста његовијех, и говораху: није ли ово син Јосифов?» (Лука 4:16-22). Зашто је то изазвало толики утисак на присутне? Да ли то што је Исус будући обичан становник Назарета, неочекивано почео да проповеда у синагоги или сам садржај те проповеди?
Да би то схватили, хајде да прво видимо шта је у то време била синагога. Она није могла да се пореди са храмом. У Јудеји био је само један храм – Јерусалимски, који је поново саграђен у VI веку пре Христа, уместо разрушеног храма цара Соломона, а реконструисан је у време Ирода Великог. Јерусалимски храм је био највећи религиозни центар, и сви јеврејски свештеници су ту служили. Овде су се вршила и жртвоприношења. У складу са законима Старог Завета, јевреји су приносли жртве, у виду одређених врста животиња, или плодова поља.
У другим градовима и насељима Јудеје, религиозни центри су биле синагоге, или како би превили на српски језик – „саборишта“. Гледајући споља то је била обична правоугаона зграда, чије је „светилиште“ било окренуто ка Јерусалиму. Служба се састојала из три дела: молитве, читања Писма и расуђивања, а потом се могло о томе разговарати.
У синагогама су могли поред старешине синагоге, и обични људи да читају Писмо и да проповедају. Тако да је сваку суботу у синагоги било седам чтеца, петоро из редова молитвујућих. Тако је и Христос, ушавши у суботу у синагогу, узео из руке послушника, Књигу пророка Исаије и поче да чита: „Дух је Господњи на мени; зато ме помаза да јавим јеванђеље сиромасима; посла ме да исцијелим скрушене у срцу; да проповједим заробљенима да ће се отпустити, и слијепима да ће прогледати; да отпустим сужње; И да проповиједам пријатну годину Господњу.“ (Лука 4:18-19).
Читањем овог пророштва Христос је хтео да покаже слушаоцима, да Он јесте Тај, о Коме је било написано од стране пророка седам векова раније: Онај, Ко утешује сиромашне, ослобађа заробљенике, исцељује слепе.
То је оно што је изазвало недоумицу. Он је био у свом родном граду посматран пре свега као обичан становник Назарета, син простог столара Јосифа. Он је у том граду растао, учио и ишао у синагогу – таквог су га познавали и памтили становници Назарета. Сада су постали сведоци тога како је Исус почео да проповеда о Себи као о Изабранику Божијем, Месији. По мишљењу многих Јевреја, Месија је требао да их ослободи од Римљана, и никако нису очекивали да ће то постати син столара из Назарета. Зато су се изненадили и посумљали, као што се каже у Новом Завету: «Није ли ово син Јосифов?» (Лука 4:22), а Христос им одговара: «Никакав пророк није мио на својој постојбини.» (Лука 4:24). Отворено је прекорио оне који Му нису поверовали. Његове речи су се показале пророчанске: разгневивши се на Исуса, људи из синагоге су Га протерали из града.
Превела редакција ЧУдо
Фома.ру
