Први корак који је морао да уради, био је да створи војску, која ће и заиста бити његова. Извео је то скоро неприметно, кроз реформу државне управе. Нови начин унутрашње поделе територија, довео је до формирања одреда “Опречника“, квазиполицијске јединице састављене од прекаљених војних ветерана, криминалаца, плаћеника и као и лудака разних врста, које је најчешће бирао сам цар.
Убрзо се видела и њихова стварна намена. Један по један, угледни бојари су губили главе, имања, породице, а они срећнији би прошли само са протеривањем из Москве, додуше уз неизбежну конфискацију имовине. Гушећи постојеће и непостојеће завере, цар је немилосрдно убијао, често и веома ритуално, водеће припаднике свештенства и бојара.
Несрећнији су завршавали на мукама у инквизицијском стилу, које су најчешће имале неке библијске конотације. Кад год би имао времена, Иван би присуствовао мучењима и погубљењима не скривајући задовољство, а неретко би и својеручно кажњавао и кривце и “кривце”. Они који су били опрезнији, побегли су пре него што би се њихово име нашло на списку за одстрел. Цара је посебно иритирало то што су бежали најчешће на страну непријатеља, што није било без последица у ратовима који ће уследити.
Убрзо, није било ни једне угледније куће у којој неко није настрадао у Ивановим “чисткама издајника”. Бољу судбину нису доживели ни Иванови ближи и даљи рођаци, а скоро сваки од њих био је оптужен да спрема заверу против цара. Према записима тадашњих хроничара, које не треба узимати без резерве, Иван је наредио и да се сва његова ванбрачна деца, којих није било мало, погубе, јер није желео да неко од њих буде инструмент у рукама бојара.
Број “Опречника“ се само повећавао, а и њихов однос са Иваном је постајао све приснији. Иван је свој дворац преуредио тако да изгледа попут манастира, “Опречнике“ је називао монасима, а себе њиховим игуманом.
Године које, пре свега британски, историчари називају “годинама рата против сопственог народа“, имале су више карактер класних борби. Цар је ушао у необјављени рат против класе бојара, а поред силне окрутности и безобзирности са којом је поступао, није изгубио подршку широких, нижих, слојева.
Без сумње је да је Иван у својим чисткама отишао предалеко, чак и по средњовековним стандардима, а дало би се дебатовати и о његовом психичком стању, међутим, једна ствар се мора признати – план обрачуна са бојарима извео је перфектно, што је већ за неколико година имало и конкретну последицу – у Русији више није било дисонантних тонова.
Маракр у Новгороду
Период обрачуна са бојарима кулминирао је у 1570. године, када су до Ивана стигле вести о припреманој издаји великаша из Новгорода. Новгород, као и Кијев, био је старији град од Москве, те су његови становници често са висине гледали на Московљане.
У великашким круговима, то је значило да, иако признају цареву власт у Москви, Новгородски великаши себе сматрају ипак посебнима, па и независнијима од осталих. Вероватно је то био разлог зашто су Новгородски великаши помислили да ће њихово дописивање са пољским краљем проћи некажњено. Када су та писма, у којима се и није говорило о конкретним политичким или војним плановима, дошла до цара, он се потрудио да од Новгорода направи пример и за остале градове.
Цар Иван ИВ је јануара 1570. године лично водио неколико хиљада разуларених “Опречника” на Новгород, а на поход је повео и свог сина и наследника, Ивана Ивановича, петнаестогодишњака. Пре доласка у град, дивљали су по селима у околини града, палећи и убијајући све пред собом, тако да су их тадашњи хроничари назвали “горим од Татара“ што је у Русији имало посебну тежину.
– У светој смо мисији! Не смемо оставити никога иза себе ко би о њој могао причати – говорио је Иван, док су вароши и села горела, крв текла у потоцима, а јауци рањених или силованих одјекивали пространим низијама.
Стигли су до Новгорода, окружили га, али га нису напали. Свима је забрањен излазак из града. Неколико дана је трајало опсадно стање, иако није било борби. Град је потпуно замро, као и сва активност у њему. Становници су данима живели у ишчекивању онога што ће уследити, надајући се најбољем. Четвртог дана, у град је ушао Иван, заједно са својим сином, док је иза њих остало неколико хиљада “Опречника“, о којима су сви у Новгороду већ чули све најгоре.
Грозни, Страшни, Велики?
Изгледа да се назив Иван Грозни, који је настао вероватно у XИX веку, различито тумачи у Русији и изван ње.
Док већина странаца надимак Грозни приписују његовим бруталним убиствима и чисткама, те му дају изразито негативну значење, чини се да је код Руса тај назив другачије тумачен, и односи се на страх који је Иван уливао непријатељима.
Вероватно је да би правилнији превод тог надимка био Иван Страшни, мада нису ретки списи који овог владара називају Иван Велики, највише захваљујући његовим територијалним освајањима, пре свега на истоку.
Дочекао их је новгородски митрополит, са којим је цар одбио да се поздрави. Сви у граду су претрнули, а помисао на хиљаде крвожедних Опречника ледила је крв у жилама. А уследио је позив на вечеру, који је цар прихватио. Већина становника је одахнула, сматрајући да се најгоре ипак неће десити, а и ако се деси, решиће се између цара и митрополита, вероватно на штету потоњег.
На вечери приређеној у Митрополитовом двору, Иван је изнео разлог своје посете. Митрополит, свештеници, великаши и сви грађани Новгорода су криви за највећи грех – издају, а Иван, као Божији намесник на земљи, или барем у Русији, дошао је да их, у Божије име, казни. Сви присутни свештеници су одмах одведени у тамницу. Ујутру, цар свих Руса, Иван Грозни, почео је да дели своју правду.
Неколико седмица, Новгород је био средиште пакла. Мушкарци, жене и деца су бесомучно убијани спаљивањем, сакаћењем или бацањем по неколико завезаних у хладну реку. Тамнице града су биле препуне затвореника који су умирали у најгорим мукама.
Инквизицијским методама, некад у потрази за признањем, а некада и без тога, разуларени Опречники су људима секли руке и ноге, вадили очи, чупали ребра или их кували у кључалој води. Цар је, заједно са сином, седео на импровизованој позорници, издигнутој на централном тргу, и са уживањем подстицао своје војнике да буду још бруталнији!
Био је то један од највећих европских покоља у и иначе крвавом XВИ веку, а конзервативне процене о страдалима се крећу од 5.000 до 25.000 људи. Такав ниво деструкције Новгородски крај ће поново доживети тек доласком Хитлерових трупа у XX веку.
Последњи рачун
Након Новгорода, ни један град није ни помислио да одржава везе са непријатељским земљама, ма како невине те везе биле. Иван је свој циљ постигао. Страхом је успео да успостави апсолутистичку власт, каква је мало где постојала и у време апсолутизма.
Али, “чистке” су по само царство имале негативне последица. Бојари, до тада кључни фактор при одбрани од освајача, били су већином побијени или протерани, или су се потпуно повукли из јавног живота. Опречники нису били толико вични ратовању против озбиљног непријатеља, као што су то били у пљачки и зверском убијању ненаоружаних. Ратови које је Иван водио на западу, неумитно су се претварали у катастрофу, а цар је убрзо и распустио Опречнике.
Иван је свој сурови обрачун са бојарима дуго припремао, а разлоге за њега треба тражити и у Ивановом детињству када је као сироче постао играчка бојара, који су преко њега владали царством, али и у политичкој идеји коју је заступао.
Један од главних узрока тако негативног имиџа који Иван има, пре свега на западу, највероватније јесте управо та политичка идеја, у којој је монархов основни циљ приграбити сву власт само за себе, а великаше, као и цркву, свести на пуке извршиоце монархове воље. Сличан сценарио могао је у свакој европској земљи отворити Пандорину кутију недаћа. Неки руски писци Ивана ИВ Грозног називају и “првом жртвом британске пропагандне машинерије”.
Ипак, Иван је дефинитивно заслужио своје место међу зликовцима историје. Бруталност, али и обим, његових чистки биле су до тада незапамћене. Неспорно је да је и његово психичко здравље било упитно, али је оно било условљено траумама које је Иван доживео.
На крају, Иван је рат против великаша заправо изгубио. Након низа трагедија, које су деценијама пратиле Иванову породицу, наследио га је син Фјодор, који је, поред благе нарави и изразите религиозности, по многим ауторима био и слабоуман. Главну власт у земљи имао је бојар – Борис Годунов, који ће петнаестак година након Иванове смрти 1584. и засести на руски трон. Тиме је Иванова династија Рјурикових, угашена.
Аутор текста је Младен Трбић
Извор: Историјски забавник
