Ко су Оптински новомученици?

Од 1993. године, празник Васкрсења у Оптиној пустињи постао је посебно значајан дан. Пре 30 година, на дан прославе Васкрса 18. априла, ту су убијена три монаха: јеромонах Василије, монаси Ферапонт и Трофим. Ова прича је одјекнула широм земље. Много се писало и говорило о мотивима овог убиства. А ко су били убијени монаси? Шта су радили пре доласка у манастир и како су дошли до вере…

Јеромонах Василиј (Росљаков). 32 године

 

Светско име – Игор Иванович. Рођен у Москви 23. децембра 1960. године. Завршио је Факултет новинарства Московског државног универзитета, али никада није радио по струци. Мајстор спорта међународне класе у ватерполу, био је члан репрезентације СССР-а, учествовао на међународним такмичењима у Европи. На једном од ових путовања упознао је холандског преводиоца са којим је почео да се дописује. Због тога је оптужен за „шпијунску комуникацију са страним држављанима“ и није му било дозвољено да се такмичи у Канади. Верујући учитељ историје саветовао је фрустрираног Игора да оде у храм. После тога младић више није излазио одатле. Изненађујуће, док је наставио да се професионално бави спортом, увек је постио и то ни на који начин није утицало на резултат. „Главна ствар је имати духовну снагу“, рекао је.

По савету чувеног старца, архимандрита Јована Крестјанкина, Игор је напустио спорт и отишао у манастир. Мајка је била категорички против тога: чак је дошла код сина у манастир и наговорила га да оде. У манастиру сам морао да радим разне послове: да помажем на градилишту, да чистим, да дежурам у порти манастира. Касније је носио послушање хроничара манастира. Након пострига и рукоположења, постао је диван проповедник и служио је затвореницима у оближњем граду. Шест година после мученичке смрти њеног сина, његова мајка Ана Михајловна примила је монашки постриг са именом Василиса.

Покажи ми, Господе, мој крај,
Откриј број дана припремљених,
Можда ћу се уплашити јер живим,
И нико неће овладати мојим страхом.

Отвори га мало, а онда се удаљи од мене,
Да ми душа сазри у земаљској тузи,
Да се ​​укрепим на путу крста
Пре него одем, а нећу бити.

(Песма јеромонаха Василија)

Монах Трофим (Татарников). 39 година

 

Светско име – Леонид Иванович. Рођен у Иркутској области, завршио је железничку школу, радио као машиновођа. Онда је добио посао у рибарству Сахалин, пловио пет година. Дивећи се лепотама морских пејзажа, почео је да се бави фотографијом и чак је сарађивао као фоторепортер у локалним новинама. Спектар интересовања Леонида био је широк: између осталог, био је ангажован у јахт клубу, плесао у народном ансамблу. У жељи да људима донесе више користи, постао је обућар. Али убрзо је морао да напусти радионицу – правећи висококвалитетне ципеле и поправљајући их до савршенства, умало није оставио своје колеге без посла. Након тога, Леонид је радио као сточар на фарми, ватрогасац. Али онда је оставио све и отишао код стрица на Алтајску територију. Ту је дошао до вере. 1990. године са групом ходочасника долази у Оптину пустињу и ту остаје заувек. Радио је у штали,  и ковачници.

„Живот ме је потресао. Помислио сам: чему све ово? Али испоставља се да је све било потребно да све своје мало искуство применим на служење Богу и људима сада овде, у манастиру. Слава Теби, Господе!”

Монах Ферапонт (Пушкарјов). 37 година

 

Светско име – Владимир Леонидович. Рођен у Новосибирској области. Завршио је стручну школу, радио у шумарству, затим као возач.

Волео је да свира гитару, певао у локалном ансамблу, озбиљно се бавио каратеом. После служења војске отишао је да учи за шумара, пошто је увек волео самоћу и природу. Након студија, отишао је на Хабаровску територију и постао ловац. Провео је три године у готово потпуној самоћи, а онда се изненада преселио у Ростов на Дону код ујака, којег је видео само једном у животу. До вере је дошао захваљујући жени коју је познавао, која је преживела клиничку смрт након несреће. Причала му је о свом искуству и саветовала га о духовној литератури. Њене речи су имале снажан ефекат: Владимир је почео да иде у цркву. Убрзо је отишао на ходочашће у Оптинску испосницу, након чега је одлучио да оде у манастир.

За препоруку се обратио ростовском епископу, рекавши да је за то спреман чак и да пере тоалете. Владика је одлучио да испита смирење будућег монаха и заиста је то учинио својим послушањем. Године 1990. Владимир је примљен у Оптинску испосницу, а годину дана касније пострижен је у монаштво са именом Ферапонт. Монах је имао послушање у трпезарији: кувао је за монахе и ходочаснике. Био је вешт мајстор: лако је могао да направи кухињску даску или да поправи харфу какву никада у животу није видео, плео је бројанице, правио даске за иконе, резбарио крстове од дрвета, био одличан звонар.

„Многи се плаше смрти. Очигледно, смрт није карактеристична за особу, и можда зато душа не жели да се сложи са идејом о њеном непостојању? Не, ипак душа не умире, већ остаје заувек.

Васкршње црвено

На Васкрс 1993. године отац Василије је ујутру отишао у манастирски скит да уз звуке звона одслужи литургију у скиту. Звоњава је нагло престала, затим је неколико пута ударило у велико звоно и све је утихнуло. У том тренутку монаси Ферапонт и Трофим, који су се јавили, већ су били мртви. Јеромонах је схватио да се нешто догодило и кренуо је у правцу звоника. У сусрет му је изашао убица, који га је, као и остале, убио ритуалним бодежом.

Превела редакција Чудо

Фома.ру