У житијима светих читамо о Св. Никифору као мученику Христовом, али не и о Св. Саприкију, иако су обојица, као Хришћани, били изведени на губилиште. Зашто? Зато што се Саприкије, који је био свештеник, у последњем тренутку, пред смрт, својом кривицом лишио благодати Божије. Како? Тако што није смогао снаге да опрости Св. Никифору, а све то се догодило у навечерје њиховог извођења на губилиште због вере у Христа.
Ујутру је требало обојица да буду погубљени као Хришћани, а у навечерје страдања су се нешто споречкали. Св. Никифор је увидео да је погрешио и затражио опроштај од Саприкија, јер је хтео да се измири са својим братом, зато што је следећег дана требало да заједнички пођу у мученичку смрт. Међутим, Саприкије није хтео да му опрости! Несхватљиво, али и у таквим околностима је остао при својој утврђености и озлобљености!
Ујутру су их обојицу извели на губилиште. Св Никифор је приклонио главу и џелат му је одсекао главу. У тренутку смрти осетио је Божанску благодат у своме срцу – чуо је звук мача као као звук гудала на инструменту, који је производио најлепшу рајску мелодију.
А када су почели да муче Саприкија, благодат Божија га је оставила, јер није имао снаге да оперости своме сабрату. Вера се у њему угасила, почео је да се колеба, и када је видео мач у рукама џелата, он као да се пробудио из сна и почео да виче „Где сам то ја? Шта то радиш? Шта се овде дешава?“. Џелат му је одговорио: “ где се налазиш? На губилишту!“ А Саприкије је тада почео да запомаже “ Не! Одричем се свега, принећу жртву идолима!“ Изгубио је веру и благодат Божију!
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа