Коцкање стручњаци сматрају једном од најбрже растућих болести менталног здравља, упозоравајући да га карактерише пропаст целе породице, а не само појединца. У сржи те пасије је тежња за наградом која долази у виду лучења допамина, за шта је задужен „примитивни део мозга”, а реликт времена кад нам је живот зависио од лова. Едикција од коцкања у рангу је зависности од дрога. „Међу онима који се коцкају у Србији све више је младих од 18 до 25 година”, наглашавају експерти за превенцију и лечење од патолошког коцкања.
Међутим, за разлику од дрога, коцкање, укључујући и клађење, дозвољена је радња и спада у индустрију забаве. „Игре на срећу имају за циљ остваривање материјалне користи, уз илузију контроле, осећај задовољства и понирање у свет фикције”, објашњава се на разним специјализованим порталима.
Као да потоњи наводи нису довољни да неког привуку у шљаштеће локале на сваком ћошку било ког града наше, али и других држава, ланци кладионица све чешће ангажују славне личности да популаришу њихову делатност. Та, увек драга лица која знамо са естраде, спортских терена, из филмова, квизова, ТВ серија… бивају обузета посебном – заразном врстом страсти кад њихов тикет освоји згодитак.
Неки од промотора игара на срећу добро су ситуирани, док други и нису, иза чега стоји помало наопак систем вредности успостављен у данашњем друштву. И само рекламирање повлачи различите реакције јавности, понекад и из пијетета који се везује за одређене личности.
Тако је прошлогодишњи ЕПП спот за кладионице „Моцарт” изазвао салве негодовања, али и једну, у најмању руку, амбивалентну колумну познатог хрватског писца Миљенка Јерговића, на његовом сајту. Реклама се, наиме, одвија у атмосфери доделе извесне филмске награде, пуне оскаровског гламура, док је лауреат чувени Раде Шербеџија. „Тооо”, довикује његов колега Милош Биковић, али ово није повик одушевљења због признања Шербеџији, већ што је постигнут гол на некој утакмици. И сам се Раде, како га по имену дозива публика, том голу силно обрадује, као и водитељка манифестације, заносна Северина (Вучковић).
Јерговић се, опет, осврће на коментаре на „Фејсбуку” поводом овог видео-спота, првенствено на оне глумице Гордане Гаџић, којој је Шербеџијин потез одбојан. А онда и на реплику глумчеве кћерке, која стаје у очеву заштиту, и сина, што настоји да смири полемику.
Писац их све троје разуме – Гаџићеву, због жали што јој је срушена самопродукована „симболичка фигура”, Вању (ћерку), што сматра да њен отац није дужан да штити туђе споменике Шербеџији. И сина Данила, јер расправу релаксира тврдњом да се и Раде умерено клади, трошећи сопствени, зарађени новац, и да зато није постао зависник, па не види проблем ни у томе што рекламира коцкање.
У поенти Јерговић закључује: „Ионако ће ти једноставни и смислом оскудни драмски игрокази, приказивани по телевизији и на интернету, остати једини рудименти филмске и казалишне уметности које ће стотине хиљада невољника широм бивше Југославије за живота видети од театра и филма у својим животима. За њих су те рекламице Грађанин Кејн, Ловац на јелене, Краљ Лир и Вишњик њихових живота.”
„Да је у Хрватској Шербеџија оно што он у Хрватској није, да је оно што је био сир Лоренс Оливије у Енглеској, тешко да би му на ум пало да снима рекламе за Германију. Заправо, вероватно му и би на ум пало, али би у томе сир Раде Шербеџија био онемогућен свом силом јавних почасти и друштвених привилегија”, Јерговић додаје.
Главни актер рекламе, али и афере, поручио је, независно од полемике на друштвеним мрежама, да му је драго што је први пут радио с Биковићем, и по ко зна који пут са Северином. Што и јесте разлог што је пристао на овај пројекат, у каквима „обично не учествује”.
Тај релативно застарео случај помињемо као опис друштвене климе, без јасних граница шта је упутно, а шта не баш препоручљиво. Наиме, реклама неће срозати глобални Шербеџијин углед, док ће суревњивим бити само један аргумент више против кредибилитета овог – нашег, хрватског и холивудског барда глумишта. А игре на срећу ће опстати, као што опстају од памтивека.
Пре и после тог виђеног примера, били смо у прилици да гледамо рекламе кладионица у интерпретацији све силе локал(ниј)их звезда и звездица, од Жике Тодоровића, Андрије Кузмановића, Андрије Милошевића до Радослава Ралета Миленковића, Уроша Јовчића, Милоша Самолова, и да не заборавимо – Јелене Карлеуше.
И, док смо се ми чудили, или нисмо, понекад и због контрадикторности јавних наступа појединих, глумица Дуда Стојановић Глид на свом фејсбук профилу објавила је како је одбила једну такву „непристојну” понуду. Да буде „провајдер ’Моцарт’ кладионица за тикет за болесну децу”.
„Одбила сам, наравно, јер не дозвољавам да ико преко мене пере било савест, било новац”, каже Дуда Стојановић Глид. „Деца многих мојих пријатеља постали су зависна од клађења”, додаје она. Стога сматра срамним то што се и „савест и новац перу преко хуманитарних акција” (у вези са сасвим другим болестима од оне коју сами изазивају, прим. нов.).
Као неумесно види и мамац пословних понуђача, да су у промоцији (у бити – кладионичарских тикета), учествовале многе славне личности. „Не разумем зашто су то чинили и шта је уопште њихова слава, кад је све отишло дођавола, па се на улицама нижу коцкарнице и апотеке, плус евентуално пекаре”, децидирана је Дуда Стојановић Глид.
Намера да сазнамо став Ралета Миленковића, поводом сличних реклама у којима наступа, донекле је осујећена јер нам је он рекао: „О томе не мислим ништа, али ако ми понудите да учествујем у било каквој реклами о фикцији, радо ћу то учинити.”
Рекламирање кладионица, али и других врста компанија, као и брендова и услуга, уз коришћење нечијег имиџа, Игору Авжнеру, стручњаку за медије и комуникације, више личи на „брак из користи, са свим последицама по обе стране”. У рекламирано се уписују карактеристике оног ко то пропагира, али и обрнуто, па ефикасност такве комуникације понекад је упитна, сматра Авжнер.
„Довољно је подсетити се Ђоковића и спонзорских уговора које није продужио због својих ставова око вакцинације. Да ли ће се неко поистоветити и у ком сегменту са Шербеџијом, Северином и сличним актерима, најбоље би морали да знају они који су смишљали и емитовали поруке који су они слали”, наглашава.
Што се тиче етичности, која се често потеже у горепоменутим случајевима, она је „свакако у другом плану”. „Коцкање ствара зависност, као и алкохол, али се и даље рекламирају”, каже. И у исти кош ставља чувени слоган „светско, а наше”, којим је Лазар Ристовски пропагирао МБ пиво, као и политичке спотове Г17 плус, СНС-а… „Ту уметничко, етичко, морално… престаје да постоји. Финансијски ефекат је доминантан и једино битан”, истиче Авжнер.
Али, мора се рачунати и на поменути ефекат бумеранга, који се може обити о главу ЕПП актера. Стога Авжнер „уметничке урадке” светског, а нашег Лазара „одавно не прати”. Не треба заборавити ни дух нашег времена у коме влада апсолутна презасићеност информацијама, због чега „конзументи медијских порука све слабије памте и лакше заборављају”. „Изгледа да она стара мање је више све више добија на значају”, закључује Авжнер.
„Као друштво, окружени смо свакодневним бомбардовањем насиљем, негативним појавама, па и политиком, која је све, само није чиста работа, тако да лов на нове и задржавање старих муштерија, било да су у питању деца, пензионери или недовољно едуковане и медијски писмене особе, постаје својеврсна игра без граница. Деца, која су свакако жртве и оваквог оглашавања, с друге стране изложена су и много перфиднијим, али и баналнијим (а свакако и бахатијим) видовима комуницирања кроз разне ријалити програме на националним фреквенцијама. Политичку комуникацију такође не треба изоставити”, наш саговорник резонује. А за крај каже „коцка је бачена”. И нема јој повратка.
Драгана. Н. Јовановић
Политика
