Дечак је повикао:
— Мрзим те, мама! Само ми заповедаш! Пусти ме на миру!
Отац се баш вратио с посла. Знојав, уморан. Чуо је вику већ с капије. Срце му је почело брже куцати. У дневној соби супруга је седела на каучу плачући, с длановима на лицу. Није рекла ни речи… само су текле сузе. Нагнуо се, нежно јој подигао браду:
— Не брини, љубави. Пусти то мени.
Отишао је у синову собу. Дечак је био црвен од беса, дисао је као да је истрчао маратон.
— Што се догађа?
— Мама ми само заповеда! Наредила ми је да затворим врата која нисам ни отворио! Наредила ми је да оперем суђе, а нисам ја направио неред!
Отац га је саслушао у тишини. Затим мирно, али одлучно рекао:
— Иди затвори врата.
— Али тата, ја…
— Иди.
Није имао храбрости успротивити се, па је отишао.
Вратио се.
— Сада опери суђе.
— Али…
— Учини то.
Опрао је суђе.
— Светло у купатилу је упаљено. Иди га угаси.
Отишао је, гунђајући себи у браду… али је отишао.
Те је вечери ћутао. Није разумео. Није хтео прихватити.
С 15 година спаковао је ствари и одселио код пријатеља. Заклео се да се никада више неће вратити.
Али једну ствар није могао оставити за собом: навике.
Затварање врата која није отворио. Гашење светла које није упалио. Поспремање за другима.
То му је ушло у крв.
Kад је имао 18 година, пријатељ и његова породица остали су без посла. Фрижидер готово празан, рачуни нагомилани.
Он — без школе, без искуства — одлучио је потражити посао.
Чуо је за слободно место директор у великој фирми. Насмејао се у себи. „Директор? Ја?“
Али је отишао.
Пред улазом капија је била отворена, а неколико свиња готово побегло. Затворио је капију.
У ходнику су по поду лежали папири. Покупио их је и бацио у смеће.
Врата од купатила била су отворена, светло упаљено. Угасио је, затворио врата.
Тек тада је ушао у собу где се чекало на разговор.
— Добар дан — рекла је жена иза стола. — Примљени сте.
Застао је, затечен.
— Али… како? Нисте ни погледали моју биографију. Толико људи чека напољу…
Насмешила се:
— Имамо камере од самог улаза. Посматрали смо све. Тражили смо одговорну особу. Нисте имали никакву обавезу — а затворили сте капију, побринули се за наше животиње, штедели струју, поспремили неред.
То се не уче на курсевима. То се учи код куће. А ви сте то понели из куће.
У том тренутку тло му се измакнуло под ногама.
Сео је на први аутобус и одвезао се право до родитеља.
Kад је тата отворио врата, дечак му је потрчао у загрљај и расплакао се.
— Тата… хвала ти, опростите ми!
Отац га је снажно загрлио и шапнуо:
— Мама и ја смо ти хтели показати како бити велик — чак и у малим стварима.
И у том загрљају схватио је:
Онај ко научи затварати врата која није отворио — једног ће дана стати пред врата која ће се сама пред њим отворити.
А онај ко чисти за другима — чисти и за своју будућност.
Мале ствари које учимо код куће – одговорност, брига, поштовање – темељ су великих успеха.
Не буни се против њих, јер оне обликују твоју будућност.
Понекад нас најједноставније лекције највише науче.
Извор: book.hr
