У свом покушају да нагласе везу између јединства Божијег и јединства Новог Израиља, Ареопагит и Свети Максим Исповедник говоре о Божијем екстатичном деловању. Ова Божија екстаза (излазак ван себе) схвата се као кретња Бога ка пребивању у срцу људске стварности. Тако оваплоћење подразумева излазак Бога из Њега док Он ипак остаје у себи, како би се отклонио постојећи јаз између Бога и човека. Овај занос или кретња Бога схвата се у терминима божанске љубави.
„Јер Бог је тако заволео свет да је дао Сина свога Јединородног“ (Јн.3,16).
Божја екстатична љубав не може се упоредити ни са чим јер је то љубав изван људског искуства. То је љубав која уједињује и спаја, дијаметрално супротна људској љубави која је „делимична, физичка и подељеног квалитета“. Док је Божја љубав „беспочетна“ и „бесконачна“ која се врти „у вечном кружењу за добро, од добра, у добру и до добра“, људска љубав је „бледа слика“ или „бљесак“ истинске љубави. И аутор Ареопагитских текстова и Максим Исповедник радије користе израз ερως да би говорили о божанској љубави. Термин „чежња“ се сматра „ближим божанском“ и да боље илуструје чињеницу да је Бог, иако непомичан у себи, покренут да би човека ослободио његових подела и његове усамљености. Тако се Бог у својој чежњи преноси ван Себе и сједињен са људском природом ипостасно, али без мешања, преноси божанско јединство на људски ниво.
Екстатична „емиграција“, да тако кажемо, оваплоћеног Логоса чини онтолошку основу онога што називамо „једно тело“. Тако у Христу и кроз њега човек има могућност да се повеже са савршеним божанским јединством у личној и јединственој заједници љубави. На то се, верујем, односе Христове речи: „Ја у њима, и Ти у мени, да у једном буду савршени“. Божији излазак ван себе представља претпоставку и почетак човековог изласка из себе како би се срео са божанским Они и да би дошао до личне заједнице са Њим. Дакле, у и кроз Христа, оваплоћеног Логоса, имамо реципрочну екстазу. Бог је покренут у чежњи екстазе, изласка ван Себе да би покренуо човека ка Себи. Он је у исто време и једно и друго: Онај који делује јединственом и екстатичном чежњом и предмет љубави.
Он је и ερως и εραστον.
Како се ερως помера из Себе, и како је εραστον покретачка снага која води ка Њему себи, они који су у стању да то учине примају Његову љубав. У оквиру овог теолошког контекста могу се разумети Игњатијеве речи „Распет је онај за којим жудим“ (ο εμος ερως εσταυρωται). И из ове перспективе морамо читати Павлове речи: „Живим, не ја, него живи у мени Христос“ (Га1.2:20)(10).
Eкстатично кретање Божије према човеку и човеков слободни одговор у покрету љубави према Богу, који је такође екстатичан, чине управо заједницу Новог Израиља. Заједничарење нових људи у Христу је, дакле, сусрет који се врши двоструким покретом – и Бога и човека.
Кенотичко кретање Логоса је обухватање и сједињење људске природе, која је због греха парцијална, уситњена и подељена. Као такав, он представља локус (специфичну, тачно одређену локацију; п.п.) у којем сваки људски его може створити свој лични и јединствен однос са Богом.
Али, на овом месту треба још једном подвући да ово ново општење претпоставља не само „исељење“ Бога, већ и „исељење“ човека. Човек мора одговорити на Божју понуду тако што ће слободно понудити своје постојање Њему који је постао „проклетство“ (Гал.3:13), како би поново успоставио изгубљену заједницу човека са својим Творцем. Важно је, мислим, да у вези с тим приметим да, у извесном смислу, човек својим слободним предавањем Богу носи са собом своју сестре и браћу у Христу. Слободно приношење једног резултира и изазива приношење и другог. То је изазов који подстиче друге да учине исто. Другим речима, приношење једног доприноси повећању и расту целокупног тела Цркве и његовом сазревању. У том смислу приношење једног постаје еклисиолошки чин са католичким, саборним значајем. И управо то приношење једнога које води ка приношењу других имамо на уму када певамо у божанској литургији: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“.
Константин Скутерис
myriobiblos.gr
Превела редакција Чудо
