Пост нам је дат од Бога искључиво ради нас, не ради Њега, да бисмо се усавршавали, духовно уздизали и побјеђивали сами себе, а на неки начин и разликовали од животиња, јер шта Бог има од тога што неки хомосапиенс једе туњевину и куван’ кромпир 40 или мање дана.
Данас је просјечан православни Србин пост свео на Велики петак, Бадњи дан или евентуално посљедњу седмицу пред Божић и Васкрс и тих дана се, нажалост, примарно пости тако што се са не не једе месо, сем ако баш не замирише. Пост је, као и вјера, лична ствар и свако сам одлучује о томе. Не треба осуђивати човјека који не пости „Који једе, нека не презире онога који не једе и који не једе, нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими“ (Рим 14, 3). Тако да не бих да се моје ријечи протумаче као осуда било кога, ово је само приказ реалног стања нашег народа и духовног пада након вишегодишњег комунистичког терора. Овдје не причам ни о неком озбиљнијем и узвишенијем посту (појачаној молитви, помагању сиромашнима и болеснима, раду на себи у смислу контролисања страсти, бијеса, нервозе, осуђивања, оговарања, псовања итд.) какав би пост и требао да буде, причам само о тјелесном посту и покушавам да наведем неке ствари које представљају велики проблем у односу данашњег човјека према храни, пићу и другим тјелесним ужицима. Људи у присуству свештеника или теолог воле свашта да запиткују, па се често на листи питања нађе и питање о посту, у смислу :
„Ви сигурно постите све постoве? Реци ми како издржиш толико дана? Ја постим за Бадњи дан, па кад ми она јагњетина замирише, Боже ме опрости, ја морам мало појести“.
То је потпуно погрешно разумијевање гријеха и сврхе поста. Нема ту шта Бог да нам опрашта, Бог нам је опростио прије 2000 година када је дозволио да га људска раса разапне на крст и од тада нам сваки дан опрашта. Треба да се запитамо можемо ли ми себи опростити што један дан не можемо издржати без меса, јаја и кајмака? Пост је помоћно средство којим показујемо да нисмо звијери, да пред нама може да буде телетина испод сача, а да је не окусимо, да пред нама може да буде гајба пива, а да попијемо једно или ни једно, да у кревету можемо да спавамо са женом, а да се суздржимо од односа, то су све карактеристике које животиња нема, а човјек треба да има, али врло често нема. Друга ствар, често можемо да видимо када неко одлучи да, снисходећи сам себи, пости ту посљедњу седмицу поста, иако је Црква јасно одредила колико који пост траје, обично обезбједи што више рибе и друге, што укусније, посне хране , да би се што лакше издржало седам дана. То је обесмишљавање поста. Пост није морање, нити треба постити само да би се ето и то обавило, па да се можемо причестити… јер ваља се, тако нас баба научила. Пост треба да буде жеља и потреба да докажемо себи да нисмо животиње, да смо слободна бића, која не робују ничему, која не зависе од хране, пића, нити било чега другог, бића која једу да би живјела, а не живе да би јела. Тјелесни пост је прва степеница ка духовном узрастању, када нам храна прерасте из страсти у физиолошку потребу, тада можемо почети и са духовним преображајем.
Остало је још десетак дана поста, а човјеку остаје да се запита да ли је заиста био човјек.
Константин Самоуковић- теолог
Mnogo je zla u tvrdnji da je Hrist = Bog. To je prvi stepenik kojim smo krenuli ka propasti. Treba biti svestan, apsolutno svestan Boga i to treba da mu je dovoljno, bez potrebe da stavlja Boga u ljudski lik, to je najprimitivniji primer Gordosti. Rimokatolici znaju istinu o svemu kao i svaka vlast koja vodi računa da dugo vlada i obilato je koriste protiv ostatka naivnog sveta. Žao mi je svih nas koji smo toliko neuki i nemamo vere u Boga, da nam je potreban razapet Hrist i strah od strašnog suda da bismo živeli odgovorno i slobodno.