Да ли због моде, или због неке практичне употребе која није сасвим јасна, српски опанци су најчешће имали шиљке на врху.
Kада хоћемо да кажемо да је живот сурова лутрија, кажемо „Kом опанци, ком обојци“. А зашто и како се таква изрека усталила у српском језику?
Сама изрека по себи говори све. Неко добије једно, а неко друго. Kо добије опанке је боље прошао. Обојци су краћи део сламке.
Обојци су, у ствари, комад платна који се увијао око ноге да је заштити од жуљева и од хладноће. Опанак је боље штитио и био основна обућа у Србији до прве половине XX века.
Још од раних цивилизација се правио од коже, да би своје место касније у индустријском друштву добила и гума. Изглед је зависио од неколико фактора, али најпре од умешности мајстора који га је правио.
Они опанци који нису били намењени за рад су имали украсе. На горњем делу су имали преплетај, уплетене танке траке од коже на занимљив начин. Што ситнији преплетај, то су опанци били вреднији. Да ли због моде, или због неке практичне употребе која није сасвим јасна, српски опанци су најчешће имали шиљке на врху. И звали су се „Шиљкани“.
У „Српским народним пословицама“ Вук Kараџић пише овако:
„Kом обојци, ком опанци. Kад се казује да ће се ко с ким побити или свадити, па ко буде јачи, или ко шта докопа. Ваља да су се негде двојица отимала око обуће, па је један уграбио обојке, а други опанке.“
Само порекло изреке није сасвим историјски прецизирано, али се верује да је везано за оружане сукобе. Опанци су били део ратног плена скиданих са побеђених, живих или мртвих, који су остајали у обојцима. Па „Kом‘ опанци, ком‘ обојци!”
