Била је једина кћерка мог ђеда Јанка и бабе Алке, њихова Роса.
Међу четворицом браће, као најстарија, била је некако и најозбиљнија…висока као Црногорка.
Удала се 1944.године, док је рат бјеснио тадашњом државом.
Сјећам се, питала сам је једном, како то да се ипак удала у рату,а он ће стати за годину дана?!
Погледала ме је зачуђено, па се насмијала, говорећи:“А, сине теткин, као да сам ја знала да ће рат стати 45.?!
А богме већ и младих удовица около и са дјецом и без дјеце, ожениће ми се Машун, а вољела сам га, некако срамежљиво додаде, тако сам се одмах „одазвала“ кад ме позвао.
Изродила је петоро дјеце, три кћери и двојицу синова.
Кроз њен живот сам схватила да кад за неку кућу, као и за јос неке у мом окружењу, кажу да је домаћинска, то не мора ништа да значи.
Јер, неки домаћинлук мјере количином земље, шуме, шталом пуном стоке, просипањем силе над нејаким, али нико ту није помињао „рахатлук“ у души.
Ту су се жене ломиле као стабљике, ту се радио лавовски посао и „на снагу“….у почетку се трпи ради љубави, што год то за њих значило, за мужа, да не обрукаш кућни праг свој, ни ћаћу, ни браћу…а послије, да дјецу своју прехраниш.
Тако сам ја схватила да је моја тетка прави борац, када бих је видјела како пјешачи према граду, повијена под теретом увезаних вила и грабаља на рамену, које је правио њен свекар Алекса, а у другој руци би јој била огромна откана, шарена торба.
У њој су уредно у кесице биле упаковане латице руже, ђулбешећерке, понеки пексимет за прегристи… мало воде.
Руже би продавала сарајевским госпођама.
Неке су то користиле за чај, за етерично уље, неке за слатко,сок… а неке за справљање тзв „ружине водице“ за његу лица….
Када бих је затекла да сједи на плочнику, око ње су се мијешали мириси ружиних латица, свјеже изблањаних украшених грабаља, до којих је долазио мирис кукуруза печењака и соган долме из Хаџибајрићеве ашчинице….
Увијек ми је била посебна, онако црна и висока, ведра…нарочито кад све прода и док савија новчанице понос јој прелази преко лица, што це свекру однијети новац.
Оно мало од продаје руже, показаће дјеци, да виде ста им је најпотребније, а мало ће уштинути да пошаље милост оцу, ако неко наш наиђе…
Једном сам у пролазу чула разговор ње и моје мајке, у којем јој саопштава да сваки пут сав новац мора дати свекру, а он би га често давао другом сину?!Моја мајка се растужила и питала би је како јој може узети, а она говори, пусти, само нека је мир.
….
Долазила је ријетко код нас. Обавезе су је све више притискале, здравље се „начело“… први пут сам за чир на дванаестопалачном цријеву чула када су њу оперисали. Нисам знала ни шта је то, али кад смо је обишли, собу је испунило жутило њеног лица, крупноћа црних очију из којих је вирио страх.
Страх шта ће бити са њеном дјецом, ако се њој нешто догоди?!
Сјећам се блиједих , бескрвних ноктију, заљуштених до пола…
Имала сам осјећај да су умјесто њих, ту залијепљене бјеличасте латице цвијета које смо звали
„Царево око“ и са којим смо се играли у изради ноктију.
Опорављала се споро, али се некако домогла ногу.
Њен сигуран долазак код нас био би за славу, тада је долазила или са мужем или сама…
Остајала би на конаку по двије ноћи, како би могла обићи сву браћу и њихове породице.
Оно сто је увијек чинила, други дан послије славе ишла би на гробље, окадила гробове и прислузила свијеће…то је напросто постао ритуал.
Шарена откана торба била је пуна милостију, ми смо знали и каквих,али жељели смо да нам их што прије да.
Сјећам се, једне године, дошла је заједно са својом тетком, очевом сестром, која је повела и свог сина, момчића од неких највише петнаестак година.
Он се очито досађивао, па је свако мало звао мајку да иду кући.
Тетка је сједила до њих,све је чула и видјела, тако да јој није промакла пријетња коју је овај просиктао на мајку кад је одбила да крене, јер и она је дошла на два дана.
Рекао јој је „знаћеш ти мени кад кренемо преко шуме“?!?!
Тетка је била у шоку и са невјерицом је чекала реакцију његове мајке.
Како ова ниста није рекла, устала је, тражила од моје мајке свој капут и торбу да подијели милости које је донијела, сва жута у лицу, на питање мог оца гдје иде, стиснутих вилица је рекла;“Идем кући, да истучем дјецу“!?!
Он ју је погледао изненађено, па бацио поглед кроз прозор иза којег је већ пао мрак, покушао да је одговори од те сулуде идеје, али она није одустајала.
И отишла је…
Сутрадан, ујутро, поново је дошла и са својом тетком посјетила гробље.
Испричала је мојој мајци како је стигла по мрклој ноћи, ухватила мрежасти цегер са чворовима и тукла их говорећи:“ Радије ћу вас побити него да доживим пријетњу и срамоту од вас“!
Ништа им није било јасно, били су у шоку, а кад су ујутро устали видјели су да је отишла.
Обавила је све код нас сто је хтјела.
У очима сам јој тада видјела одлучност и истрајност. Није ствар оставила кад се врати, јер је знала да то не би имало такав ефекат.
Данас у кући моје тетке нема никога.
Оба сина су живот изгубили у рату, иза њих није остала породица.
Тетак је умро пред сами рат.
Тетка, пуна бола и туге, није се могла опоравити од неколико можданих удара…отишла је својој уснулој дјеци.
Једна кћерка је такође умрла, није имала дјецу.
Друге двије кћери, Богу хвала, имају породице, дјецу, једна већ и унучиће.
Та дјеца су за разлику од својих мајки одрастала у већем изобиљу…..а ђулбешећерке и даље некоме цвјетају…
nekazano.me