Грех је терет. Један од најтежих грехова које човек носи, а да га није ни свестан је грех – осуде. Сви лако осудимо, а да се не запитамо како је том човеку којег осуђујемо. Осуђујемо све и свакога из сопствене гордости јер мислимо да смо бољи од других. Мислимо како нама не може да се деси да паднемо, да се ваљамо. То је предвиђено за друге. Ми нисмо ти! Ми нисмо као као други! Ми смо бољи! Не запитамо се никада у чему смо бољи? У томе можда што сам ја рецимо алкохоличар а ти блудник, па је мој грех мањи у односу на твој? Мој није тако гадан као твој? Грех је грех само се назива другим именом.
Здрава породица васпитава здраву и нормалну јединку. Шта ако мој брат или сестра у Христу нису имали једног или оба родитеља? Шта ако је било насиља у породици, прељубе, тешких и ружних речи? Све то је гледала једна малена неискварена душа, осећала бол, страх, тугу и са неизвесношћу чекала нови дан. Шта ће данас тата да уради мами? Зашто опет галаме и туку се? Можда ће и мене тући? Шта сам сад урадио па не могу да имам нормалан живот и нормалну породицу као друга деца? Видимо са каквим се питањима могло сусрети једно дете и како је то утицало на његов развој као личности.
И сада размислимо да ли тај човек исто гледа као и они који су одрастали у здравој породици, на одређене животне ситуације, искушења и неприлике? Уместо да некоме олакшамо муку, ми му седнемо на леђа и јашимо га док га не видимо потпуно уништеног, јадног и немоћног. Одакле нам право да урушавамо друго живе биће, да га понижавамо, и омаловажавамо. Одакле нам право да баш ми знамо шта је у његовој души и глави? Он/она прво треба да савлада све унутрашње немире, избори са својим страховима да би могао донети исправну одлуку.
Признаћете немамо сви исту стартну позицију!
Господ сваком даје онолико терета колико може понети. Ми чланови Христове Цркве као заједнице љубави требамо водити рачуна једни о другима, помагати се међусобно, препознати када су брат или сестра у невољи и пригрлити их својом љубављу. Молити се за њих а не трчати да први бацимо камен, јер често нам се тај бачени камен врати као бумеранг! Да ли за годину, пет или десет али се врати. Врати се да бисмо схватили да нисмо „МИ“ ти који треба да суде. Судија је један! Судија је Христос! Људи смо. Слаби смо. Без Христа смо као обезглављени.
Када би Христос и наше грехе написао на прашини као у случају књижевника и фарисеја (Јн 8, 1-11) највише бисмо имали разлога за стид а не за осуду другога, зар не? Зато тугуј са братом, теши га, одведи га у Цркву, покушај да разумеш сваког човека и не суди ако не желиш да будеш осуђен. не чинимо оно што не желимо да нама чине. Сваки дан је нова шанса за покајање и добро дело и не треба га улудо трошити, поделимо са ближњим то бреме јер: „Изненадиш се како брзо прође дан – а онда схватиш да то није био дан, већ живот“.
