У свом загрљају планина Озрен чува драгуљ Православља. Манастир посвећен Светом Николају Мирликијском Чудотворцу је вековни стражар духовности североисточне Босне. Подигнут је у 13. веку. Старији историчари сматрају да је задужбина краља Драгутина који је владао овим просторима као вазал мађарскога краља у периоду од 1284-1316. године. Почетак владавине краља Драгутина а потоњег монаха Теоктиста се сматра годином изградње манастира. Одлуком комисије за очување националних споменика Босне и Херцеговине на седници одржаној у марту 2003. године манастирска целина са фрескама се налази на листи Унескове светске баштине и под заштитом је исте организације. Архитектура самог храма указује на немањићки период. Негде се чак помиње и отац светога Саве као ктитор али не постоје докази који то потврђују. Као један од писаних извора да је краљ Драгутин ктитор овог манастира су и наводи његовог писара Данила који нам открива да је краљ имао право да поставља епископе и у овом делу своје краљевине у којем је и градио задужбине. Као и многе друге светиње које су одолевале вековним искушењима и манастир Светог Николе је изнедрио неке своје хероје и важне личности који су на одређени начин и дале идентитет овој светињи. Било је периода када се градило али и страдало. Наравно ко жели да следи Христа мора бити спреман на борбу, трпљење и страдања. Личност која је обележила историју овог манастира је свештеник Јаков из племена Марића. Постоје подаци који нам показују да се овај служитељ Божији замонашио 1557. године, и тада постаје старешина овог манастира. Такође имамо податке уклесане црквенословенским језиком на довратку који нам говоре да је свештеник Јаков 1587. године поставио нови под у Цркви. Он обнавља манастир из рушевина. Почетком 17. века Озренска Црква је живописана о чему нам сведочи натпис у коме се такође помињу и имена игумана Јоакима и седам јеромонаха. Тај фрескопис дело је свештеника Страхиње из Будимља. Највећи број фрески сачуван је у куполи а нешто и у припрати. Истраживања упућују на то да је постојао још један старији фрескопис, и да је овај манастир ризница неистражених тајни из прошлости српскога народа. Памтимо да су манастири били не само духовни центри нашега народа већ и места која су изнедрила многе сјајне књижевнике и велика дела. И ова светиња је одиграла важну улогу у очувању писмености српскога народа. Имала је своју преписивачку школу која је интензивно радила све до 17. века. Што се тиче бројности монаштва такође можемо издвојити 17. век. Тада је и манастирско имање било огромно са доста стоке и винограда. Друга страна историјске медаље ове светиње нажалост није тако радосна јер је обележена страшним страдањима како монаштва тако и саме Цркве. И даље смо у временском раздобљу истог века где је дошло до сукоба српског народа са турским окупаторима и добар део монаштва се придужио да помогне у ослобођењу и покаже спремност за заједничко страдање. Турска освета је била свирепа и они монаси који су помогли устаницима су кажњени, осуђени на смрт и побијени у једном кањону који се налази у близини манастира. До данашњих дана тај кањон носи име Крвавац, народ га тако зове јер је тамо земља црвена. Народно предање нас учи да је земља у том кањону црвена баш зато јер је натопљена монашком крвљу. Други сукоб који је обележен значајним страдањима је Аустријско-турски рат који почиње 1690. године и приморава већину монаха да напусте манастир. Остало је свега двадесетак монаха који су мученички страдали посечени пред самом Црквом од руку турских војника. Поука за нас је да где је вера ту је и мучеништво, али и радост која нас чека у Христовом загрљају као оне који су спремни да положе животе за Њега и Цркву Његову. Током 18. века манастир је запуштен и махом се о њему бринуо верни народ који је живео у близини. Дуги низ година манастир је био без крова. Вода улази у њега што је нанело доста штете и оставило трага на самој грађевини. Да се још мало посветимо градитељству и ономе што неизоставно треба видети приликом доласка у ову светињу. То је чесма украшена мозаиком са ликом Пресвете Богородице сазидана 1849. године на извору Калуђерица. Свештеници Игњат и Мијат су градитељи ове рукотворине. У то време се око чесме налазило осамдесет дрвених колиба које су коришћене за смештај верног народа који би долазио у манастир за велике црквене празнике. Верници овога краја сматрају да је вода са овог извора чудотворна а постоји и неколико сведочанстава који поткрепљују то веровање. Још један детаљ је вредан пажње сваког поклоника који се запути у манастир. То је стари конак сазидан 1912. године за време архијереја, митрополита зворничко-тузланског г. Илариона Радонића и настојатеља архимандрита Леониде Јергића. Што се тиче позиције локалитет манастира је ваздушна бања. Налази се у близини села Петрово. Окружен је четинарским и зимезеленим дрвећем, а од недавно га украшавају и многобројне хризантеме, као и стабла маслине која неће промаћи пажљивом оку посетилаца. То је печат садашњег игумана архимандрита о. Гаврила који је игуман од 2019. године. Долази из манастира Крупе на молбу епископа зворничко-тузланског г. Фотија. И долазак игумана нам показује да код Господа ништа није случајно. Он је човек који је раније био у овом манастиру и некако га животни пут увек враћа у његов крај. Необично је да долази да буде игуман из манастира који је посвећен Успењу Пресвете Богородице а управо у манастиру Светог Николаја на Озрену се сваке године одржава великонародни сабор баш на празник Успења. Тај сабор је заштитни знак манастира на Озрену и у прошлости се знало окупити и до осамдесет хиљада људи. Последњих неколико година просек је око четрдесет хиљада људи према званичним подацима. Треба истаћи најважније, оно што ће највише занимати све вернике који одлуче да посете овај светионик Православља. Реч је о светим реликвијама које се овде чувају. Од 1992. године у манастиру се налази десна рука свете Великомученице Марине. Ту су честице моштију светог кнеза Лазара и краља Драгутина. Такође и честице моштију светог мученика Флавијана ђакона картагинског а однедавно и честице моштију светог Николаја добијене на дар из Русије трудом и залагањем игумана о. Гаврила Стевановића. Део моштију светог Николаја се налази у икони која је у припрати. Ту је и копија иконе Пресвете Богородице Тројеручице са Хиландара. Битан сегмент је богослужбени живот у манастиру где се поред јутрења, вечерње, читају акатисти али и свакодневно служи света Литургија и то људи препознају. По речима високопреподобног игумана не само да долазе у Цркву већ и узимају учешћа у Светим Тајнама. Нису само неми посматрачи. За крај остаје оно по чему је овај манастир јединствен. То је светосавски омладински камп који се организује пар година уназад са циљем да млади проведу квалитетно време у дружењу, природи и што је најважније духовном узрастању. Веома добро припремљен програм кампа уз богате активности, радионице, планинарење, и редовно учешће на богослужењима оставља изузетно снажан утисак на младе људе. Свако од њих је овај манастир напустио обогаћен знањем, лепим успоменама али и духовном радошћу и топлином љубави Христове. Управо тај печат љубави и радости је нешто што ће сваки човек који посети манастир светог Николаја на Озрену понети са собом, захваљујући пре свега благодати Божијој, труду и љубави добрих домаћина али и богатој историји која краси овај манастир.

 

 

 

Православље

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име