Зашто си Србине, човече, само суморан,
зашто си стално уморан,
зашто се не радујеш?
Зашто се стално претерано бринеш?!
Зашто не певаш и благујеш?!
Је л’ ти Бог није довољно дао?!
Дао ти је живот и породицу,
предивну децу,
каква год да су и разне дарове.
Зашто се не радујеш,
зашто не певаш и светкујеш?!
Дао ти је и прехрасну жену,
другарицу твоју,
да ногом не запнеш,
да се собом у животу не спотакнеш,
и без благости останеш.
Па зашто се ипак не радујеш?!
Је ли имаш посао, руке,
певај брате и сабрате мој,
радуј се томе?!
Свако има своје муке,
носи свој крст и бреме,
за своје потомке, кћери и синове.
Певај, нек се сутрашњи дан брине!
Радуј се животу непрестано,
захвалан Богу стално буди,
да будеш све бољи и бољи,
и креативнији,
уз своју породицу се сваки дан труди.
Гледај себе, а шта ближњи ради,
строго не суди.
Зашто си, зашто, зашто,
стално уморан, незахвалан,
мрзовољан, невољан, суморан?!
Шта те више у животу тишти,
имаш ‘леба и с’ ‘леба,
и опет ти нешто посебно,
преко тога треба?!
Погледај око себе и видећеш
да си заправо срећан,
благословен и Богом дан,
да је срећа у ближњима твојим,
а не у твојој глави,
где мислиш да се свет
само око тебе врти,
и само ти посебан.
