Да ли сте размишљали о овом проблему, можда једном од кључних у нашем времену?! Љубав према ауторитету, а под тим мислим на оно што је за нас вредност ствара у човеку осећај поистовећености са вољеним и поштованим. Тада нам се чини да наше искуство и мисао није више наша већ добија значај оног у име чије говоримо, а то се одвија сасвим „природно“! И онда долазимо до ситуације да у име светих отаца бранимо православље од свештеника, владика а и патријараха (множина је намерна).
На делу се показује феномен који је о. Александар Шмеман описао – „у нашој цркви сви су специјалисти за духовност“. Не мислим да овај феномен настаје из зле намере, само нема расуђивања. Мислим да људи дођу у цркву чистог и отвореног срца. Косне их изворна, светотајинска, светоотачка духовност раног хришћанства, које се сачувало у нашој цркви, макар у назнакама а мислим и много више, занесу се благодаћу, готово заљубе. И онда се поистовете са вољеним! И ту долази до опрелешћења јер стичу утисак да њихове мисли, знања и искуства постају освештана и света. Наравно, не би они то, из „смирења“, тако отворено рекли, али то „дубоко осећају“. Онда виде нешто што „жуља“ њихову слику православља и обруше се на то као на зло изашло из самог пакла да нас уништи.
Понекад то „зло“ уопште не би могли да објасне шта је и зашто је зло. Такав је случај са тзв. „литургијским новотаријама“, за које убеђен сам да већина оних који се против њих бори не би ни знала објаснити проблем. Осим што је можда начула да има везе са отаварањем и затварењм некаквих врата која у цркви зову дверима и говорења наглас неких молитава. Каквог то има литургијског смисла има или нема излишно је и полемисати кад се „зна“ да су новотарци они који хоће унију са Римом, и да је то део масонско-ватиканске завере уништавања српства и православља. Вероватно ће неко повезати и долазак папе, који по нашим зилотима само што се није десио, са отвореним дверима током Литургије.
Да се разумемо нисам ја неки здрваоразумски трезвењак који све што би могло добити етикету теорије завере проглашава лудилом. Управо супротно! Мислим да је „теорија завере“ озбиљна научна дисциплина – конспирологија без које се не могу разумети међунуародни односи. Али, сматрам док имамо такве браниоце српства и православља непријатељи нам нису потребни.
Није ни чудо што искрено смисло-тражитељска омладина масовно симпатише new age триповања па чак индијске и далекоисточне култове и праксу и разне левичарске идеологије као правац остварења човечности. Отклон од сопства делује као питање нормалности.
Таква је ситуација и у политици или друштвеном деловању. Зато смо имали „четнике“ по подобију Вељка Булајића и „љотићевце“ као из Отписаних. Када као потврда сопственог идентитета дођу непријатељи – комуњаре, „либоси“, мондијалисти… онда је наша исправност загарантована! Мала ли је то ствар у ово време лудо, брзо и променљиво. Наравно, исправни смо у сопственим очима и као подвиг смо себи поставили да нас не интересује како то изгледа другима, не обазирући да ли ћемо тако некога саблазнити или му затворити пут ка Христу.
Ово ће нас пратити докле год смо у неком „прелазном периоду“, у транзицији и док год постоји потреба за обновом заједничког идентитета, националног и духовног. Зашто је то тако? Када је стање редовно и континуитет неповређен чевек и генерација којој припада, осећају се делом једне целине и доживљавајусебе као карике у једном непрекинутом историјском ланцу. Њихово је да стваралачки наставе тај низ, тамо где им старије генерације остављају. Да на темељу традиције граде будућност. Наравно, имају и слободу да изађу из тог ланца, што и чине тзв другосрбијанци. У ситуацији кад је континуитет прекинут, долазимо до тога да човек који хоће да обнови духовни идентитет умисли да је отац самом себи. Ауторитети нису они са којима непосредно општи, већ долазе из прошлости, ближе или даље, сасвим је свеједно. Јер немајући живи, лични контакт са ауторитетом и оцем, него само из књига – наш доживљај вредности постаје једино релевантно. Слику тог ауторитета добијамо на основу прочитаних неколико књига. Најчешће ни толико, већ само цитата, али смо убеђени да је то права истина.
А, онда кад смо сазнали Истину, шта има природније него да је проповедамо са кровова!! Прелест нажалост дејствује слично као и созрцање и неискусни а без духовног руковођења и не приметимо да је наша борба за српство и православља врло често обично триповање којим само штету наносимо Цркви и Отаџбини и конкретним ближњима.
