Јуче, 16. 09. 2021. Његова светост патријарх српски Порфирије посетио је Сремске Карловце и у оквиру те посете је одржао беседу на манифестацији културе Бранково коло. Учешће патријарха на овој манифестацији је већ традиционално. Још од раних деведесетих година је наступао заједно са професором Владетом Јеротићем а потом и са глумцем Небојшом Дугалићем у оквиру сегмента хришћанске теме ове манифестације која се одржава у част Бранка Радичевића. На самом почетку, говорећи о Бранковом колу, патријарх је изрекао једну занимљиву мисао о односу духовности и културе. Наиме, рекао је да су то две стране истог новчића, културе нема без духовности нити је духовност стерилна, већ стваралачка. Ова изузетна мисао подсећа нас да је духовност заправо живи живот, како је то говорио Достојевски и представља однос живог човека са Живим Богом. Духовност јесте нематеријална, што јој и само име каже, међутим када духовност ствара извесна материјална дела, онда је то заправо израз културе. Тако су храмови, појање и иконе култура настала из духовности која своје стваралаштво проширује и изван богослужбеног простора или, пак, духовност надахњује богочежњиве и смислочежњиве ствараоце те тако и долази до сусрета са овоземаљском културом.
Говорио је у наставку излагања доста о Владети Јеротићу, назвавши га урбаним старцем. Знамо да се у православној духовности старцем називају духовници. Самог патријарха Порфирија су, још у периоду када је био млад јеромаонах и настојатељ манастира Ковиља монаси и искушеници и друга духовна чада ословљавали са „старче”. Појам старац–геронда има значење – духовни путеводитељ.
Извинио се присутнима због своје „неспремности”, јер често мора да говори, и не стиже да се ваљано припреми, јер човек који често говори „празни” своју ризницу, коју је неопходно допуњавати новим знањима, и усредсређујући се у себе. Тај процес, усредсређивање у себе, у језгро свог бића, је заправо и сусрет са самим Богом.
Наставио је говорећи о миру што је била хришћанска тема овогодишњег Бранковог кола. Мир, који је ништа друго до наша духовна целина, јединство са самим Богом. Ове речи патријарх је поткрепио ово речима литургијске јектеније подсетивши да Литургија почиње речима свештеника: „У миру Господу се помолимо”, затим: „ За вишњи мир Господу се помолимо”, „За мир светих Божијих цркава и свега света”. Дакле, прво је потребно имати мир у себи, али не просто психолошки мир већ онај суштински који нас и уводи у заједницу са Богом који призива вишњи мир. Такав човек смиреног срца моли се за целу Цркву и сав свет у којем је на филигрански начин уткана благодат Божја у сваки детаљ творевине. Ту долазимо и до екологије, где се ненаметљиво осврнуо на савремена збивања у вези се еколошким протестима којима ових дана сведочимо, рекавши да и еколошке проблеме можемо да решавамо тек када имамо мир у своме срцу, позвавши се на речи светог старца Серафима Саровског, руског светитеља с краја осамнаестог и почетка деветнаестог века, који је био пун благодати Божије и који је говорио: „Стекни прво мир у себи па ће се хиљаду људи око тебе и сва творевина спасти”. Дакле, када имамо мир у себи, то се одражава и на природу око нас и на све људе који долазе са нама у контакт и са којима општимо. Упитан је мир и искреност оних који се данас издају за борце за заштитиу животне средине, заправо, мало је међу њима искрених бораца.
Осврћући се на речи саговорника (Грујичића), који је говорио о Бранку Радичевићу и његовом романтизму, патријарх је рекао да романтизам као повратак старим добрим временима, одушевљавање природом и људима око себе, некако раслабљује и расипа душу, док је у Бранку било више метафизичке чежње и жеђи, која превазилази овоземаљску датост.
Шта је то што у нама ствара немир? Нису то само околности и непријатељи који нас окружују, већ и наши нагони, који нису уцеловљени. Дакле, мир у нама једнака је целовитошћу нашег бића. Мир, по речима патријарха, подразумева одсуство ропства, тлачења. Подразумева да у друштво, у његово функционисање буду укључене све јединке и заједнице које га сачињавају, и тада се постиже социјални мир, међутим то је ипак само спољашњи мир који не може задовољити човекову потребу за Смислом. Такође је важно, нагласио је патријарх да мир није везан за темперамент! Није важно да ли неко наглашено гестикулира, или поскакује док говори, макар и када о Христу говори, док ће неко други имати успорене покрете деловати меланхолично („да не кажем смотано“). Мир, дакле није нешто што је везано за психолошки моменат. Јер, лични, психолошки мир се лако постиже, у идеалним условима, али, колико смо у стању да га сачувамо када нас неко вређа или напада? Мир човеков условљен је доследношћу човека његовом унутрашњем систему вредности.
После предавања Његова светост патријарх Порфирије се захвалио г. Ненаду Грујичићу директору Бранковог кола а посебно владики сремском Василију за којег је са пуно љубави рекао да је у њему имао образац епископског служења Цркви. Код свих присутних се видела озареност лица, ведар дух је провејавао салом и осетила се захвалност патријарху на овој духовној гозби коју нам је припремио.
Катихета Дејан Перишић
17.09.2021
