Службе на Велику Среду имају веома велику вредност, али блистави драгуљ у овој круни је стихира коју је саставила византијска монахиња, велики литургијски песник Касијани, познатa и као Касија.
Касијани се одликује као једина жена химнограф чије су композиције уврштене у православне службе под њеним именом. А ако то није довољно интригантно, ту је и сетна прича о њеном животу и како је постала монахиња. Касиани је живела у Константинопољу у деветом веку. Принц Теофил је већ био пунолетан када је његов отац, цар Михаил Други, одлучио да пре смрти крунише за краља свог сина и зато га је морао оженити.
По обичају у Византији, будући цар је добио прилику да одабере своју невесту из групе младих племенитих дама које је окупила његова мајка. Уз поетске фанфаре, Теофил је требало да погледа кандидаткиње и, носећи тањир са златном јабуком, коначно је поклони својој изабраници. Пошто је била из племените и богате породице и поседовала бриљантан ум и образовање, Касијана је тог дана стајала међу потенцијалним царицама.
Када ју је Теофил угледао, њена лепота му је погодила срце. Приближавајући се Касијани са јабуком, Теофил је изговорио чудне речи удварања: „Преко једне жене грех је дошао на свет.“ Не трепнувши оком, Касијана је одговорила: „И од стране жене, Спас је дошао на свет.
Шта је Теофила натерало да ово каже својој будућој невести? Да ли је тестирао њену смиреност? Да ли је тестирао њен интелект? Да ли га је Касианина лепота превише избацила из равнотеже да би смислио нешто романтичније? И шта је натерало Касијану да тако смело одговори? На крају крајева, обраћала се високој личности у изузетном, дворском друштву. Да ли је то био понос? Да ли је показала свој оштар ум? Или се осећала подједнако непријатно и стидљиво, па је једноставно рекла прво што јој је пало на памет? Или је то била рана манифестација Касијанине поетске мудрости?
Никада нећемо знати одговор на та питања, а штавише, то остаје између њих двоје. Знамо само резултат — Теофилу се није допао њен одговор и уместо тога се оженио Теодором. Такође знамо да је овај избор био благословен. Светитељка је постала царица Теодора, која је обновила поштовање икона након дугог периода иконоборства у Византијском царству.
Касиана је врло брзо након овог инцидента напустила свет да би постала монахиња, основавши манастир Икасија, назван по ктиторки. Описујући древни Цариград, писац Ђорђе Кодин је подсетио на манастир Икасија. „Манастир Икасија саградила је Икасија (други облик Касијана), побожна монахиња и прелепа девица, која је била веома мудра, саставила у време цара Теофила многе каноне и стихире и друге списе достојне удивљења и музички их опремила.”
Касијанини савременици су били одушевљени делима Свете Касијане. Никифор Калист Ксантопулос уврстио је њено име у свој списак познатих песника-химнографа поред Светог Теодора Студита, Светог Козме од Светог града, Светог Андреја Критског, Светог Теофана и других. Њена дела су уврштена у православне службене књиге, иако нису сва приписана њој. У то време се сматрало неприкладним да жене пишу канонске службе, а један број њених химни је укључен анонимно, или под нечијим другим именом.
Постоје дела која нису сачувана до нашег времена, али поред стихира Велике Среде постоји још једна позната композиција која је такође уврштена у Великопосни Триод — ирмоси канона на Велику Суботу. Познато је да је Касијани саставила цео канон, али је због предрасуда према женама хинмографима дат на ревизију Марку из Хидра и Козми из Светог града. Међутим, запањујући ирмоси остају део Касијаниног наслеђа.
Ми говорници других језика вероватно нећемо у потпуности ценити изврсност Касијаниних химни, осим ако не научимо старогрчки и то баш добро га научимо. Касиана је писала користећи најелегантније поетске технике тог времена. Дописивала се са другим великим химнографима, попут Светог Теодора Студита. У ствари, постоје три сачувана писма Светог Теодора за која се већина научника слаже да су упућена управо монахињи Касиани, химнографу. Један од ових посебно не оставља никакву сумњу у њиховим мислима да је то било њој: Мудро је и разумно, пошто је Ваша виртуозност опет проговорила, да имамо пуно право да се задивимо и заблагодаримо Господу што сусрећемо такав ум у младој девојци. Истини за вољу, нисмо исти као они који су прошли пре нас, јер ми савремени мушкарци и жене бескрајно заостајемо за њима и у мудрости и у учености. Али у сваком случају, у садашњем времену, ви се веома истичете. Ваше речи су Ваш украс више од сваке пропадљиве величанствености. Али је изванредно да и ваш живот одговара вашим речима и не приказујете једностраност ни у једном, ни у другом случају јер сте решили да потрпите Христа ради у овом прогону.
Свети Касијана, као што се Свети Теодор подсећа овде, била је бичевана због свог чврстог веровања у поштовање икона и супротстављања иконоборству:
Нисте ограничили себе на бичевање, али опет, немајући снаге да се одупрете, обузела Вас је жарка љубав према доброј вери, која је увек ватренија. Ви заиста знате шта је добро и најпријатније (Пс. 132:1) — наиме да страдате за истину и да се истичете у својој храбрости. Злато и сребро, слава и величанственост и све друго земаљско, лажно благостање нису ништа, иако се зову добрима, јер су пролазни и нестају, као сан и сенка. А шта је следеће? Следи избор монашког живота, који сте обећали да ћете прихватити након престанка гоњења. Иако је то чудесно, нисам изненађена Вашом одлуком. Зашто? Зато што би свако могао да извуче овај закључак из онога што је претходно било. Доказ може ићи и у обрнутом смеру. Ако видимо дим, наравно, да ће се и ватра показати. А у овом случају, ако постоји исповедање Христа, јасно је да ће и живот заблистати у монашком савршенству. Како сте благословени у оба аспекта! Али не чекајте да ставим руку своју на Вашу главу (тј. да јој монашки постриг), јер сам грешник; нека то учини неко од чијег свештеничког полагања руку ћете бити посвећени…
Писмо светог Теодора наводи нас да верујемо да је Касијана прво бичевана због свог става против иконоборства, а затим постала монахиња, и да је њена љубав према Христу до проливања крви била прави разлог за прихватање монашког живота, а не одбацивање од Теофила. Можда је њен одговор чак био осмишљен да поништи кратку романсу. Ипак, остаје побожно предање у вези са стихирама које је Касијана саставила за Велику среду, а које њу и Теофила окружују тајанственом и тужном светлошћу.
Према овом предању, на мистично надахнуто вече у свом византијском манастиру, Касијана је седела и компоновала химну за јутрење на Велику Среду. Одједном је манастир био испуњен звекетом нечије царске пратње – био је то Теофил, који је дошао да је види последњи пут пре него што умре.
Пре него што је успео да уђе у њену ћелију, Касијана се сакрила у ормар, чувајући на све начине, мислима и делима своју драгоцену чедност и покајање. Не затекавши је тамо, Теофил се, веома тужан, заплакао.
Узео је композицију која је лежала на столу и прочитао шта је написала ова дивна жена, која је замало постала његова невеста. Када је завршио читање, сео је и додао један ред у химну.
Линија која се приписује цару је линија, „оне ноге чији је звук Ева чула у сумрак у рају, и сакрила се од страха“.
Након што је отишао, Касијани се вратила да заврши свој посао. И тако, по Божијем лепом, отменом и изузетно мудром промислу, Касијана није постала царица, већ аутор химне која нас и данас потреса својим дубоким покајањем, понизношћу и дубоким понирањем у нетрулежну љубав која спасава читаво човечанство – покајане блуднице која је постала мироносица, написане од чедне девице.
Послушајте Касијанину Химну у византијској мелодији:
Апостиха, глас 8 (Касијана монахиња)
Жена која је пала у многе грехе, сагледавши божанство Твоје, Господе, испунила је част мироносице; и са јадиковкама принесе Теби мирисно уље смирне пре погреба Твога.
„Тешко мени“, рекла је, „јер ме ноћ окружује, мрачна и без месеца, и боде моју пожудну страст љубављу према греху. Прихвати извор мојих суза, Ти који спушташ из облака воде морске. Пригни ухо Твоје уз стење срца мога, Ти који си у свом неизрецивом самоиспражњењу небеса приклонио.
Пољубићу пречисте ноге Твоје и обрисати их власима главе своје, оне ноге чији је звук Ева чула у сумрак у Рају, и сакрила се од страха.
Ко може истражити мноштво грехова мојих и бездан судова Твојих, Спаситељу душе моје? Не презри ме, слушкињу Твоју, јер имаш милост без мере.”
ИЗВОР: https://orthochristian.com/70024.html
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 20.04.2022.
