Пошто се на том месту налазила Виртембершка, а касније озлоглашена Стамбол капија пред којом су Турци сурово убијали бунтовне Србе, гробови без обележја приписани су осветничком бесу или пукој обести. Историчари су ту хипотезу прихватили, налаз је евидентиран, а артефакти архивирани у фундусу музеја.
Годинама касније, појавила се нова претпоставка по којој је то гробље припадало келтском племену Скордисци „које је утемељило град крај ушћа“, па су даља истраживања обустављена.
А онда је, између 1958. и 1963. године приликом извођења заштитних археолошких радова на локалитету крај Миријевског потока, на месту где је VI столећу пре Христа било станиште трачког племена Синга, откривена три века старија келтска некропола која је величином и бројем гробова указивала да је припадала некој већој насеобини, пише Политика.
Тек тада се неко досетио да је римско име Сингидунум заправо романизован старији назив Синги дун, Град Синга, и да на простору од четрдесетак хектара надомак ивице београдског гребена изнад ушћа где се налазио каструм IV Флавијеве легије није откривено ништа што би припадало Келтима. Тако је Синги дун „пресељен” на Карабурму, па данашњи житељи тог дела Палилуле могу да се хвале како станују у колевци Београда.
Али, легионарски Сингидунум је прерастао у град, данас метрополу, а Синги дун је остао да тавори на далекој периферији, у негдашњем мочварном риту који се протезао до Миријевског потока.
Низ моћну реку били су овећа Вишњица и нешто мање Велико Село који су с градом били повезани готово непроходним путем, па су тамошњи сељаци користили Видински који је промицао поред Деспотовца, насеља на Смедеревском друму тако преименованом средином XВ века у част деспота Стефана Лазаревића, или су еспап за варошке муштерије терали чамцима.
Индустријализација
Том делу града живот је удахнула индустријализација која је почела у другој половини XIX века, а разбуктала се са електрификацијом, увођењем водовода и изградњом железничке пруге, што је био још један велики корак којим су се Београђани из оријенталне касабе запутили ка Европи.
Предузимљиви људи спремни да се ухвате у коштац с новим изазовом одмах су за своје фабрике и погоне уракљили Дунавску јалију, ненастањену обалу моћне реке – од Дорћола, преко Вилиних вода и прилаза планираном Панчевачком мосту, до Старе Карабурме.
Међу првима били су Евгеније Михаел који је ту подигао фабрику штофова, његов колега М. Мунк с радионицом за израду туткала, Димић са својим цигланама пресељеним са обала Славујевог потока, кланица изникла на Вилиним водама чију је изградњу помогао чак и краљ Милан Обреновић и Ливница „Марјановић”. Постало је то прва индустријска зона Београда, узор сличној уз Саву, крај Топчидерског друма што се протезао на југ вароши, ка Чукарици, Кошутњаку и Раковици.
А онда су крај фабрика и радионица почеле да ничу радничке фавеле које су њихови станари, ако би их однела вода, гледали што пре да забораве.
Заправо, прави живот том кварту удахнуо је Коста Илић када је купио још неуходану Михаелову штофару, и трамвај на линији број 9 који је уведен крајем претпрошлог века да повезује Позоришни трг са Старом Карабурмом. Коста је, иначе, био отац Владе Илића, предузимљивог визионара и великог добротвора који је тек 1935. био изабран за председника Београдске општине па с увођењем трамвајске линије нема никакве везе. У његово време онде је никла Кафилерија, али не као комунално предузеће, већ као погон за намицање сировина намењених фабрици рукавица у комшилуку.
Тек тада су почеле да ничу и кућице од чврстог материјала, а темељ им је поставио Тодор Каменовић, рентијер који је онде озидао неколико зграда са јевтиним становима за издавање „под кирију” убогим суграђанима. Пошто је Тодор био и кафеџија, њему се приписују и прве кафане Старе Карабурме као „дневни боравци” његових кирајџија.
Карабурма добила име по кривом носу
Сиротиња никад и нигде није била омиљено друштво па су и одрасли зазирали од тог вилајета, а камоли деца. Чак је и назив Карабурма одзвањао злокобно у свести малишана одрасталих у центру вароши. Јер, Црна омча, како се доскора „преводио”, или Роспи-ћуприја под којом су Турци, а затим и књаз Милош Обреновић вешали зликовце, били су неизоставни део њихових одрастања.
На све то, рођена је злослутна прича о Карабурцима као преким и на све спремним кавгаџијама! Због тога онамо, иза Кафилерије, нити преко Звездаре, нико није одлазио без јаког разлога или поуздане пратње одраслих.
Мит је почео да се руши тек када је др Душан Поповић у својој књизи „Београд кроз векове” радозналима открио да је назив те далеке периферије изведен од турског каја бурун, или у слободном преводу – криви нос.
Заиста, када се Дунав сагледа из ваздуха, низводно ка Панчеву, прави меандер који обали даје контуру позамашног кривог носа! Помислило би се да су Турци имали заиста добре картографе? Али, постоји и превод по којем каја бурун значи стеновити рт, што делује тачније јер тај део вароши доводи у везу са каменоломом који се некада налазио у том атару.
Први „превод” је старији, али је други тачнији и логичнији. Као и у случају именовања Звездаре, која је „покрштена” тек тридесетих година прошлог столећа када је изграђена нова опсерваторија, па је тадашњем Великом Врачару наденут назив Звездарница који је доцније скраћен на Звездара, а име прихваћено и озваничено у називу нове општине 1952. године.
Ваљда ће се једном тиме позабавити историчари и оријенталисти, да буде начисто?!
blic
