Како је Крим постао – хришћански?

У Тавријском Херсонезу датира из 5. века пре нове ере – некада је био просперитетни град са водоснабдевањем, купатилима, палатама, позориштима, храмовима. А епархија Херсонеса постоји од 4. века нове ере. И управо су одавде проповедници Јеванђеља стигли до Дњепра и Дунава, и овде су пострадали за Христа – из неког разлога су мештани били разбеснели њиховим проповедима.

Сматра се да је први просветитељ Тауриде био један од ученика апостола Петра Климента, некадашњег епископа Рима, који је за време прогона хришћана био прогнан на тешки рад у инкерманским каменоломима.

Према легенди, његов мисионарски рад тамо је био толико успешан да је био везан за сидро и удавио се у мору. Након тога, мошти Светог Климента открио је равноапостолни Кирил, који их је лично пренео у Рим и предао папи Адријану II, након чега је одобрио богослужење које је он превео на словенски језик. . А у Русији је Климент дуго постао један од најпоштованијих светаца – успомену на то чувају бројне улице Климентовског и путеви наших градова.

Али после њега, у Херсонесу, који је служио као римска војна база, било је још седам епископа-мученика – Јефрем, Василије, Евгениј, Елпидије, Агатор, Етерије и Капитон… Прва двојица 310. године су претучени моткама и протерани. из града. После тога, Јефрем је отишао да беседом до Скита који су живели уз обале Дунава, где је и убијен. И Василиј је сео у близини у пећини, вратио се, али је убрзо постао жртва насилне паганске гомиле: зграбили су га и, везавши га, вукли по улици, док га на крају нису пребили камењем и моткама. .

А само месец дана касније, 30. априла 311. (две године пре Миланског едикта Константина Великог), главни покретач прогона хришћана, савладар Диоклецијан Галерије, умирући од рака у Никомедији, издао је „едикт толеранције“. Од тог тренутка, хришћанима је било дозвољено да отворено практикују своју религију под условом да се моле Богу за просперитет Рима. Али херсонески мученици се више нису могли вратити. Како не вратити остале жртве Галеријевог прогона – Димитрија Солунског, Адријана и Наталију Никомедијске, ненајамнике Кира и Јована, Катарину Александријску, Теодора Тирона…

Неколико година касније, већ под Константином Великим, из Јерусалима је у Херсонес стигао епископ Етерије. Али његови локални пагани су прихватили са непријатељством. Морао сам да идем у Цариград да се жалим цару – тек после његове интервенције, херсонески хришћани су могли слободно да врше, богослужења. Етеријус је чак успео да сагради храм у граду. Преминуо је на острву Алос, враћајући се из Цариграда, где је по други пут отишао да се захвали цару на заштити.

На његово место послат је епископ Капитон. Коначно је успео да допре до срца сурових грађана града и многе покрсти. А војни одред од пола хиљаде који је пратио бискупа да заштити њега и град помогао је да се обузда дивљање окорелих пагана. Али неколико година касније, на једном од Капитонових мисионарских путовања, олуја је захватила ушће Дњепра, избацила његов брод на обалу, а локални незнабошци, опљачкавши брод, потопили су светитеља и његове пратиоце.

…Од античког Херсонеса данас су остале само рушевине код Севастопоља и мала црква Светог Климента Римског, уклесана у стени изнад мора у Инкерманској долини, у којој су сачувани гробови мученика. Али, судећи по ископавањима археолога, било је више од 50 храмова 5-14. У доба процвата Византије на Криму је већ постојало 5 епархија, а Херсонес је, поставши спона између Византије и Кијевске Русије, одиграо важну улогу у христијанизацији Русије.

Овде је 830-840-их година био прогнан чувени химнограф, борац против јереси иконоборства, Јосиф Певач, који је саставио канон у част седам светих мученика Херсонеса. А од краја 10. века у Византији су њихови животи свуда преписивани и дистрибуирани. Почетком 11. века појавили су се у словенском преводу у Рус.

А у 20. веку отац Сергије Булгаков је у дијалозима „На зидинама Херсониса“ написао: „Каква света земља. Чак је и страшно ходати по њему. У целој Русији нема древнијег и светијег места.

Превела редакција Чудо

Фома.ру