Његов настанак везујемо за древне цивилизације, али још увек није тачно утврђено кад је он први пут направљен.
Познато је да су Сумери кували пепео и биљну или животињску маст како би направили густу смесу за чишћење. Слични рецепти за сапун од алкалних соли и биљних уља пронађени су на египатским папирусима око 1.500. године пре нове ере.
Стара римска легенда каже да су жене које су живеле на планини Сапо откриле сапун када је киша, сливајући се, помешала глину из земље, животињску маст и труње. Римски историчар Плиније одбацује ову тезу и сапун као изум приписује Галским и Германским племенима.
Када су варвари освојили Рим, употреба сапуна је значајно опала. При том је и Католичка црква поредила купање са хедонизмом који се повезивао са паганством, па су овакве околности довеле до ширења куге.
Крсташи су рецепт за Алепо сапун донели с Блиског истока у Европу. Израда овог предмета за хигијену је у 11. и 12. веку процветала у Шпанији, где су шпански муслимани правили Кастиљански сапун, док су се по француској рецептури за Марсејски сапун мешали морска вода, маслиново уље и пепео.
Средином 19. века, производња сапуна била је на врхунцу и имала је везе са развојем маркетинга. Један од највећих произвођача сапуна „Проктор и Гембл“, досетили су се да упакују сапун у примамљиву амбалажа, што је посебно допринело да се његова упореба повећа.
Данас, сапун се изађује кроз три фазе. Први је процес сапунификације, где добија мешавина воде и глицерина, потом се ова маса суши како би се смањио проценат воде и на крају се додају есенције и боја и други адитиви.
Међутим, данас осим чврстог постоји и течан сапун, као и средства за дезинфекцију руку. Стручњаци препоручују коришћење најобичнијег сапуна, јер отклања највећи број бактерија.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
nationalgeographic.rs
