Једна од најважнијих битака за равноправност жена вођена је на пољу образовања. – Иза првих женских основних школа, основаних средином 19. века, није стајала држава, већ малобројни представници интелигенције и грађанства
Управница Више женске школе Катарина Миловук је била прва Српкиња која је тражила право гласа – и то два пута. Најпре се 1898. године обратила Суду општине града Београда са молбом да буде уведена у бирачки списак, а потом Сенату 1901. године са захтевом да право гласа добију све запослене жене које се саме издржавају или издржавају и своју породицу. Ова најобразованија Српкиња тог времена, наставница школована у Русији која је течно говорила четири језика, била је удовица без деце , што јој омогућило да у часовима доколице „превише размишља о једнакости мушкиња и женскиња“ (како је образложио председник суда). Оба пута је била одбијена, иако је похваљена што плаћа порез, односно „испуњава све општинске и државне обавезе”. И више од тога – Катарина Миловук била је управница и предавач на Вишој женској школи у Београду, један од оснивача Београдског женског друштва, аутор неколико уџбеника и преводилац књижевних дела…
Ово је једна од мноштва занимљивости из књиге „Сестре Српкиње” (Издавачка кућа „Еволута”), у којој аутор др Ана Столић са Историјског института осветљава део историје феминизма на нашим просторима. Осим познатих Српкиња попут Надежде Петровић, др Драге Љочић и краљица Наталије и Драге Обреновић, она је представила широј јавности мање познате личности које су пресудно утицале на остваривање равноправности жена (сестре Милица и Анка Нинковић, Делфа Иванић, Јелена Лозанић, Љубица Луковић…).
– Настојала сам да размотрим најважније претпоставке појаве покрета за еманципацију жена, од интелектуалног оквира, преко питања образовања жена, до односа државе и првих женских хуманитарних организација и патриотских женских удружења – каже за наш лист др Столић. Она открива заборављене детаље о Београдском женском друштву, Колу српских сестара, Српском народном женском савезу…
Бојана Ћебић Радић, уредница издања, објашњава да је ово прва историја феминизма објављена код нас и да уз књигу „Европски феминизми” ауторке Карен Офен чини целину и основу за сагледавање европског оквира српског феминизма.
– Има много вредних истраживачких и издавачких подухвата у вези са женским питањем, али у њима није сагледаван феномен феминизма у односу на европски контекст и стварање националне државе у Србији у 19. и на почетку 20. века. У том смислу ова књига представља новину јер доприноси сазнањима политичке историје Србије, историје њене елите, мушкараца и жена, као и историје национализма у Србији која би без укључивања женског аспекта била непотпуна – истиче Ћебић-Радић.
Посебно је занимљив део који се бави историјатом образовања Српкиња. Неједнакост полова у тој области, примећује др Столић, видљива је од установљавања првих женских основних школа средином 19. века, иза којих није стајала држава, већ амбиција малобројних представника интелигенције и грађанства. Идеал школоване девојке могао се свести на реченицу – да буде писмена, научи страни језик, плес, цртање, ручни рад и основе историје и земљописа.
Радикални заокрет начинио је министар просвете Стојан Новаковић, који је законом 1882. године увео обавезно основно шестогодишње образовање за сву децу. Поред тога се оснивају и трогодишње девојачке школе, као нека врста занатских школа. Неколико година после „Новаковићевог закона” број женских основних школа је са 47 порастао на 130, док је у наредних 15 година било основано свега 35 нових школа.
Према наставном плану са краја 19. века, девојчице и дечаци су имали исти број часова за предмете наука хришћанска, српски језик, земљопис са српском историјом, рачуница са геометријским облицима, цртање и лепо писање, ручни рад, певање и гимнастика. Једино је познавање природе било подељено на део са поукама из пољопривреде за мушку децу и на поуке за домаћице за девојчице.
Од 1873. директори гимназија су почели да примају и женску децу, али изузетно и са дозволом самог министра просвете. Највише гимназијалки било је у Крагујевачкој гимназији, а прва девојка уписана у Прву београдску гимназију била је министрова рођака Лепосава Бошковић.
До Првог светског рата, од 1.267 школа само су 171 биле женске. После много колебања, 1905. отворена је и прва женска гимназија у Београду, а неколико година раније и женска учитељска школа.
Од 1863. године до почетка 20. века Виша женска школа у Београду била је једина средња школа за девојке, под покровитељством неколико кнегиња и краљица (Наталије, Драге, Јелене Карађорђевић). Њено оснивање су пратиле расправе о томе „да ли ће она утицати на губитак старих вредности српског друштва”. До 1913. ову школу је похађало 23.000 ученица, углавном из београдских чиновничких и трговачких породица.
Уз много отпора, 1905. године отворен је и Дом ученица средњих школа за децу из унутрашњости. Стасавале су генерације сјајних жена које су се касније доказале у култури, уметности, женским удружењима, па и у „мушким“ професијама, попут новинарке Маге Магазиновић, лекарке Драге Љочић, глумице Зорке Тодосић…
Када је реч о универзитету, до Првог балканског рата индекс је имало само 117 девојака, које нису дочекиване благонаклоно и нису могле да учествују у раду студентских удружења. Најчешће су уписивале Филозофски факултет, а мали број њих је одлазио на школовање у иностранство.
Политика
