Свети Сава, фреска из манастира Милешева за време последње прославе Дана Светог Саве доста се говорило и писало о његовој биографији и прослави тог дана у школама. Поменуто је да се Дан Светог Саве слави у школама у Србији од 1842. године, у време Уставобранитеља, и да је та прослава обновљена 1992. године, али нико од политичара и црквених великодостојника, па ни историчара, није поменуо како је и зашто била укинута та прослава у школама после ослобођења Србије, кад су на власт дошли комунисти. То ме подстакло да кажем нешто и о томе како смо покушали да вратимо прославу Светог Саве у школе.
Моја генерација, рођена почетком тридесетих година прошлог века, славила је у школама Светог Саву пре рата, за време окупације и после рата – до 1946, док се комунисти нису учврстили на власти. Прославе Светог Саве у школама престале су без икаквог декрета или објашњења у јавности. Само се сећам повећане пропаганде против Светосавља, као назадне идеологије коју су користили квислинзи и четници. Колико се сећам, није било протеста код нас у школи, али ни од Српске православне цркве. Касније сам сазнао да је митрополит скопски Јосиф Цвијовић, администратор Српске православне цркве и заменик патријарха Гаврила Дожића за време окупације и две године после ослобођења Србије, у свом првом протесту који је упутио влади ФНРЈ септембра 1946. године због безакоња власти према цркви и верницима, поменуо да није решено питање веронауке у школама, али прославу Дана Светог Саве није навео.
Не могу да се сетим шта ме је подстакло на идеју да би требало Светог Саву вратити у школе. Да ли је то било моје сећање на прославе Дана Светог Саве у којима сам учествовао или то што смо смо се тако лако одрекли Светог Саве, док су у Словенији и Хрватској славили своје свеце… Погодовало ми је да то покренем зато што сам као историчар радничког покрета и КПЈ познавао руководеће људе Србије и могао сам отвореније с њима да разговарам. Кад су у Србији 1972. либерали пали с власти, на чело Социјалистичког савеза Србије дошао је Душан Чкребић за председника, а за секретара Филип Матић, мој омладински руководилац из ужичке гимназије.
Почео сам с њим разговоре о Светом Сави и он ме упутио на Комисију за традиције, која мој предлог, као појединца, није хтела да стави на дневни ред. Онда сам најавио да ћу довести делегацију историчара да разговара о Светом Сави с руководством Социјалистичког савеза. Разговарао сам о томе с академиком Васом Чубриловићем и професором Симом Ћирковићем, мојим професорима с којима сам добро сарађивао и они су без колебања пристали. Отишли смо на разговор о Светом Сави с водећим људима Социјалистичког савеза Србије, који су у то време славили Тита и предлагали га за трећи орден Народног хероја. У почетку разговора они су изразили бојазан да би повратак прославе Дана Светог Саве у школе могао да подстакне српски национализам код деце и њихових родитеља, а незадовољство код деце националних мањина што и она не славе своје свеце, док смо ми доказивали да Свети Сава то заслужује, као утемељитељ Српске православне цркве, државе, просвете и културе.
После дужег разговора, највише што су нам могли понудити било је да се у свим школама на Дан Светог Саве ученицима одржи посебан школски час о њему. То је био први мали корак да се Свети Сава врати у школе и у то време смо га сматрали успехом. Да је тај договор био спроведен сазнао сам од својих колега професора историје, јер сам некима од њих позајмљивао биографију Светог Саве како би могли да одрже тај школски час.
Тадашњи председник Социјалистичког савеза Душан Чкребић, касније као председник Републике Србије, помогао је патријарху Герману да отпочне градњу Храма Светог Саве у Београду.
Неослањање на Светог Саву и његово потискивање у заборав окрњили су идентитет српског народа и довели га до повремене дезоријентације у 20. веку.
Др Венцеслав Глишић
