Комуницирајући са црквеним људима уживо и на друштвеним мрежама, дуги низ година за редом примећујем да је однос према гастрономском делу поста код савремених хришћана веома широк распон између две крајности.
Једна од њих је да постите до тог стања да ће вас ветар љуљати од глади и црне тачке бљеснути у вашим очима.
Други је да следимо тезу „главно је да не једемо једни друге“, олако одбацујући сва остала ограничења у исхрани која прописује Црква.
Истина је, као и увек, вероватно негде на средини. Међутим, и ови екстреми имају своје корисне лекције.
Добро се сећам својих првих, неофитских постова, када тачно шта – довео сам себе до потпуне исцрпљености тако да су ми ноге поклекнуле од слабости. Саградили смо тада наш храм, радио сам као зидар.
И тако, у снежној мећави, притискајући једном руком гомилу ледених цигли на груди, пењете се климавим степеницама до жељеног нивоа. И не само да разумете, већ и физички осећате да није било Господа, не бисте могли ни корак да учините у таквим условима, а камоли да радите.
Сила се Божија, заиста остварује у људској слабости. А овако помахнитала објава за млад и здрав организам је одлична прилика да отворите пут овој сили, да је пустите да делује тамо где сте иначе навикли да све сами радите.
И још нешто о ове две крајности. “ Не једите једни друге“ – наравно, главна ствар, ко би се свађао. Али ево парадокса: много је лакше не јести једни друге када сте потпуно задовољни нечим другим.
На пример, после три порције доброг роштиља, погледам било коју особу са таквом емоцијом да у њој видим Божјег анђела.
И након неколико добро куваних свињских котлета, спреман сам лако опростити свакоме чак и најподлији трик против мене.
Па, ако се све угланца и неким сланим десертом – јагодама, тамо, са шлагом, тирамисуом, чизкејком, или бар пола туцета профитерола – е, ето, и ја сам постао прави анђео: чак и ако ми дате тањир профитерола на глави ми се раздвоји – само зналачки климам главом и замагљујем се у поспаном осмеху.
И нећу јести никога – ни пријатеља ни непријатеља.
Али ако сам неколико дана на посној супи од киселог купуса и на клот кромпиру са црним хлебом … Онда, издржите, драги моји пријатељи и моји поштовани душмани! „Једите, наравно, али не једни друге“. Али тако нешто ће искочити из мене, постаћу толико рањив и осетљив и на најмању глупост да је боље да ме у овом тренутку заобиђете и покушате да ме не гледате у очи.
Ту постаје јасно – шта сам ја, колико је танак и крхак слој мог хришћанства изнад мрачних дубина мојих страсти и грешних склоности.
Пуног стомака „Господе, помилуј“, прочитано најмање четрдесет пута, најмање двеста четрдесет пута– резултат ће бити приближно исти: са осећањем дубоког задовољства схватате да сте дали Богу – Божије, и наставили са својим људским пословима.
Али када својим очима видите да вас само недељу дана поста претвара у мизантропа и неуротичара, онда ће ове речи најкраће хришћанске молитве, које су постале познате, звучати сасвим другачије.
Ако хоћеш да пустиш да сила Божија делује у теби, ослаби се постом, схвати своју немоћ пред сопственим страстима које су испузале, које у обичним данима једноставно угушиш укусном и калоричном храном.
Тек тада ће постати јасно да су верници само милошћу Божијом способни да „не једу једни друге“ на празан стомак током поста. А она, ова милост, открива се где си видео сопствену слабост и, ужаснут пред призором који се отворио, зовеш – Господе, помилуј!
Александар Ткаченко
Превела редакција Чудо
Фома.ру
