СРПСКО новинарство напунило је 14. марта 232 године, колико је прошло од истог датума 1791. када је из штампарске пресе у Бечу, после дуге борбе са хабсбуршком цензуром, изашао први примерак листа “Сербскија повседневнија новини“ (Српске дневне новине).
У првој години излажења листа на насловници се налазио цртеж српског витеза са мачем и штитом који је красио крст са четири оцила, јер су Срби Аустрије и фрајкори из Србије били најважнији борци у актуелном рату са Турском. Чим је 1792. потписан мировни уговор, српски ратник и грб су одлуком бечке цензуре уклоњени с насловне стране.
Излазак прве српске новине био је велика победа српског језика и ћирилице, који су ушли међу укупно 18 језика и писама који су коришчени у светској штампи.
Добијање дозволе Беча за објављивање првог српског листа у Хабсбуршкој монархији био је мукотрпан процес, јер су Срби посматрани као бунтован и државотворан народ, па самим тим и сумњив. Српски књижевник Емануил Јанковић је 1789. купио штампарију у Лајпцигу с намером да штампа српске новине у Новом Саду, али ригорозна бечка цензура се успротивила, јер је „српска Атина“ била предалеко да би ефикасно контролисала шта то Срби пишу. Јанковић је упркос цензорима Јанковић објавио пилот-број новина и поделио их учесницима великог Темишварског сабора , на коме се расправљало о значајним српским националним и политичким питањима.
Хабзбурзима су Срби били потребни као противтежа Мађарима, па су морали да одговоре на њихове захтеве за образовањем и информисањем, али Јанковић је био стигматизован мишљењем бечког штампара Јосифа Курцбека, власника царске привилегије за штампање књига на српском и влашком језику. Он је цензури писао да српски писац жели да новине „напуни неистинама – да народ њима обмањује – да их наведе на криве судове“.
Цар Леополд Други издао је декрет о издавању српских новина 15. децембра 1790, тек пошто је добио позитиван извештај генерала Шмитфелда, који је био царски делегат на Српском народном сабору у Темишвару. Овај је сугерисао да дозвола за издавање српских новина у Бечу изда браћи штампарима из породице Маркидес Пуљо, Георгију и Публију. Они су већ добили дозволу да издају грчке новине, а пошто су били грчко-српског порекла српски им је био други матерњи језик. Браћа Маркидес Пуљо били су укључени у грчки покрет за национално ослобођење и одржавали су везу са песником- националним револуционаром Ригом од Фере.
дигитална БМС
„Сербскија повседневнија новини“ намењене „славено-сербскому високо-благородному клеру и народу“ од петнаестог броја промениле су име у „Сербскија новини“. Политичке и војне вести преузимане су из немачких листова у Монархији, а информације које су се тицале Срба слали су дописници, српски учитељи и свештеници.
Због пробелема у пословању и цензуре, „Сербскија новини“ угашене су 1792. године.
Новости
