Анђео с фреске у Цркви Богородице Љевишке у Призрену (Фото Народни музеј)

Непросвећенима и заблуделима мора стално да се доказује оно што је очигледно, а што неће да виде и схвате, да није Бог створио зло, него да зло настаје отпадањем, одрицањем од добра. Када нема добра, онда се појави зло.

Бежи човек од стварности. Не жели, ни телесним, а поготово не духовним очима, да види оно што није у сагласју с његовим духовним бићем. Али, од стварности побећи не може. Уколико на њу не гледа отворених очију, и уколико је пасиван у њој, неизбежна је жртва њена.

Човек стварност креира. Уколико он не утиче на стварност, утолико ће она утицати на њега.

Човек и пада и устаје, обезличава се и преображава.

Нема те дубине пада из које човек не може да се избави, само ако хоће, уколико се преобрати; од сваког пада може бар колико-толико да се искупи, само ако схвати размере греха свога и уколико се покаје. Као што нема те висине с које се не може пасти чак у дубину понора. Пад уследи када се човек (најпре) погорди.

Пали анђели

Десило се то и анђелима, онима који су се погордили и отпали од Бога.

У Светом писму анђелима се зову бића која је створио Бог, бића виша од човека, бестелесна, духовна, која су обдарена вишим умом, слободном вољом и великим моћима, а која увек стоје пред Божјим престолом, служе Богу и славе Бога. Анђели су послани човеку да му служе за спасење његово. Међутим, неки од њих су се погордили, па су отпали од Бога, и устали против Бога. Против свега што је добро. Уместо да буду у служби истине, правде и љубави, постали су родоначелници лажи, зла и мржње.

Ђаво не мирује. У својој борби против Бога, против добра, он тражи савезнике.

Лукавством, на разне перфидне начине, ђаво настоји да човека одврати од Бога, наводећи га на какав „слатки грех”, нечујно шапућући му да то и није неки грех. А кад га одврати од Бога, кад у њему паралише и убије вољу да чини добро, онда он (човек) постаје његов лак плен.

Користе човека против – човека!

Духовно просветљен човек схвата опасност, па првог непријатеља људског рода (ђавола) не жели ни да помене, већ га зове – непоменик.

Непоменик наводи човека на зло и подстрекава на грех, али га не може приморати да то и учини. Од човека, од његове духовне снаге, зависи хоће ли то прихватити или се томе супротставити.

Када се човек преда злу, губи слободу, постаје роб греха. Над њим ђаво преузима власт. Из њега зло проговара. Од ближњих бива све више одбациван.

Зло не трпи добро. Зато људи обузети злом устају на праведнике, на оне који су на страни добра. Малодушни, духовно неутемељени људи погрешно мисле: ако склопе какав компромис или уђу у какав савез са онима који су се одали злу, да ће бити поштеђени. Самим тим они су се определили за страну која у пропаст води.

Сотона (ђаво) кад обузме човека, онда кроз њега делује. Некад је скривен, а некад и не скрива своје дело.

Управо тако се догодило на Васкрс, 18. априла 1993. године, када су од руке сатанисте убијена три монаха манастира Оптине Пустиње: јеромонах Василије, монах Трофим и монах Терапонт. Зликовац их је убио мачем на којем је било урезано „сатана 666”.

Човек опседнут „духовима злобе у поднебесју” назива се – ђавоиман.

Моћ злих демона

Моћ злих демона је велика. Толика да њихову моћ може да ограничи само Бог. Свето писмо сведочи да их је сам Исус Христос много пута истеривао из људи, и доноси Његове речи упозорења, да демони, напустивши човека, могу поново да се врате: „Кад нечисти дух изиђе из човека, пролази кроз безводна места тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом свој откуда сам изишао. И дошавши нађе пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају онде; и потоње стање бива човеку ономе горе од првога.”

Од људи обузетих злом страдају праведници и други невини људи. Зато патријарах Павле, на почетку грађанских ратова у бившој Југославији, написа молитве за непријатеље – да се они уразуме, да не би због њихових злих дела страдали невини људи.

Др Јован Јањић

 

Магазин Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име